Џо Роган и подкаст револуција
Непријатно је питање шта за Америку значи чињеница да је Џо Роган, попут Тејлор Свифт, постао неко чије се политичко мишљење третира са толиком пажњом. Роган је осредњи комичар са сировим изгледом бившег робијаша који се највише бави стендап комедијом, борилачким вештинама, фитнесом и ванземаљским отмицама. Показало се, ипак, да један усамљени комичар са својим подкастом може да буде јачи и утицајнији од корпоративног информативног гиганта попут Си-Ен-Ена
До америчких председничких избора остало је тек нешто више од два месеца, а политичка и друштвена температура у Америци и у свету полако се подиже и доводи до усијања.
Одређене кључне изборне теме, попут права на абортус, илегалне имиграције, посрнуле економије и односа према рату у Гази, надувавају се медијски до тачке пуцања, а тешке речи и најљуће увреде бацају се, попут дрвља и камења, у правцу противника, без икаквих обзира за пристојност и устаљени политички бонтон.
Над читавим изборним процесом лебди атмосфера грађанског рата, идеолошки ровови су одавно ископани, радикализација је обављена, неутралних готово да нема, а преовлађујући став који доминира на обе стране политичког спектра јесте: или си са нама или против нас.
Последњи који се опекао на овој екстремистичкој ломачи јесте познати амерички комичар и подкастер Џо Роган који је у року од само неколико недеља постао персона нон грата у оба политичка табора.
Роган је прво наљутио америчке либерале када је у свом најновијем Нетфликс специјалу исмевао воук културу и шаљиво изјавио да, после свега што се дешавало за време пандемије ковида, верује у све теорије завере, па чак и у ону да Мишел Обама има мушки полни орган, да би затим смртно увредио МАГА републиканце када је у једном од својих недавних подкаста изјавио да од свих кандидата највише поштује независног Роберта Кенедија Џуниора, јер једини не лаже и не вређа своје противнике, већ се бави конкретним проблемима и идејама као што је пројекат чишћења Ист ривера у Њујорку.
Републиканци који су Рогана доживљавали као свог истомишљеника и гласноговорника били су до те мере разочарани да је чак и сам Трамп твитнуо да ће Роган сигурно бити жестоко извиждан на Ју Еф Си борилачким догађајима где се традиционално окупља велики број Трампових присталица.
Роган је касније појаснио своју изјаву да она не значи да позива људе да гласају за Кенедија јуниора (који је у међувремену подржао Трампа), да се не бави страначком политиком, као и да дубоко поштује Трампову фајтерски подигнуту песницу након покушаја атентата, чиме је извршио делимичну контролу штете и мало умирио конзервативну публику која чини гро његове слушалачке базе.
С друге стране, јасно је да се ни републиканцима се не исплати да потпуно отуђе и окрену Рогана против себе, јер је његов подкаст убедљиво најслушанији у Америци (преко 15 милиона пратилаца само на Спотифају) и често служи као платформа за оглашавање неких од најпознатијих десничарских инфлуенсера, међу којима је и Роганов дугогодишњи пријатељ Алекс Џонс, сигурно најконтроверзнији теоретичар завера на свету.
Ипак, остаје помало непријатно питање шта за Америку значи чињеница да је Џо Роган, попут Тејлор Свифт, постао неко чије се политичко мишљење третира са толиком пажњом и уважавањем. Руку на срце, без обзира на своју огромну популарност, Роган је осредњи комичар и, најблаже речено, политички неписмена особа, са сировим изгледом бившег робијаша, који се у својим подкастима највише бави стендап комедијом, борилачким вештинама, фитнесом и ванземаљским отмицама.
Његов највећи квалитет јесте његова наизглед безобална радозналост и ретка способност да опуштено води наизглед интимне и маратонске разговоре од по неколико сати са најразличитијим могућим гостима, као и да створи атмосферу отворености и спонтаности у којој нема цензуре, али ни аутоцензуре.
То је његову емисију учинило местом у које радо долазе и исповедају се познати музичари, комичари, глумци, политичари, научници и технолошки иноватори. Откако је покренуо свој подкаст "Искуство Џо Рогана" 2009, Роган је постепено растао са еволуцијом самог жанра, да би 2020. постао најплаћенији и најпопуларнији подкастер на свету када је потписао ексклузиван уговор са стриминг сервисом Спотифај тежак наводно преко 100 милиона долара.
Додатну потврду свог утицаја и друштвене моћи добио је током пандемије ковида када је осујетио покушаје Си-Ен-Ена да га "поништи", јер је у својим емисијама наводно неодговорно заговарао коришћење коњског антипаразитског лека ивермектина, који је њему помогао када је закачио корону. Показало се, сасвим неочекивано, да један усамљени комичар са својим подкастом може да буде јачи и утицајнији од корпоративног информативног гиганта попут Си-Ен-Ена. Тог тренутка је незванично устоличена својеврсна подкаст револуција, а Џо Роган је крунисан као неспорни краљ овог новог мејнстрим медијског формата.
У чему је тајна успеха подкаста као вероватно најбрже растућег дигиталног медијског садржаја? Зашто људи данас радије слушају подкасте него што гледају ток-шоу емисије на телевизијама?
Поред генералног и драстичног пада поверења у медије главног тока, одговор вероватно лежи у чињеници да је, после деценија тоталне доминације слике, људима потребна, више него икада пре, смислена и неконвенционална реч. Потребна им је култура разговора и дубоко, искрено промишљање одређених тема, без еуфемизама и политички коректног говора, какво је постало немогуће на телевизији, због читавог сплета фактора и околности.
У суштини, подкаст није ништа друго него велики повратак радија на стероидима. Напредак технологије и интернета омогућио је да их можете учитати и слушати било где, у свом аутомобилу, на телефону док шетате или џогирате, у канцеларији док обављате различите досадне задатке, а релативно јефтина логистика која је потребна за снимање подкаста омогућила је слободу и независност, како у стилском тако и у суштинском смислу.
Ако имате шта да кажете и ако умете то да представите на креативан и оригиналан начин, са врло мало уложеног новца можете допрети до неслућено велике публике, мимо свих просторних и временских ограничења. Процењује се да тренутно у свету постоји преко четири стотине милиона људи који барем једном недељно послушају неки подкаст, а прогнозе су да ће се тај број удвостручити у наредне две до три године.
У Србији су подкасти такође доживели велики бум, нарочито у последњих неколико година. Постала је шала да су подкасти као слава Светог Николе, пола Србије их има а друга половина иде у госте. Код нас је нарочито изражен тај герилски аспект подкаст деловања, јер многи врло слушани подкасти, у политичком смислу, субверзивно делују у празном простору између режимске пропагандне тезе и опозиционе антитезе из Луксембурга. Ако је судећи по Америци, само је питање времена када ће неки наш подкастер, попут Џоа Рогана, нарасти у тој мери да може, у име здравог разума и доброг укуса, показати средњи прст и једнима и другима.
