Куце, маце, морални императив и рат у Украјини

Идеја да животиње (а нарочито кућни љубимци) заслужују више саосећања од људских бића већ неко време је једна од темељних вредности нове постхришћанске цивилизације Запада. Када размишљам на ту тему, не могу а да се не сетим свог професора географије Пола Џенерелија из америчке гимназије у Турској који је поносно сваке године један део своје плате слао Фонду за заштиту дивљих врста, препун дирљиве емпатије за страдање панда у Кини, док је истовремено потпуно равнодушно коментарисао смрт пола милиона ирачке деце као нужни колатерални ефекат америчких санкција.

Претерана љубав према животињама није само ствар лажног западног хуманизма и пратећег лицемерја, већ је и начин да се замени традиционална породична структура.  

У склопу депопулационих планова моћника из сенке, добростојећим паровима се преко медијских канала сугерише да је далеко финансијски исплативије (а и етички супериорније) удомити неку куцу или мацу него направити дете. Подизање детета захтева много новца, времена, труда и живаца, а заузврат не добијате весело махање репом и безусловну љубав као у случају паса, већ много чешће игнорисање, незахвалност и подсмех.

Шаље се недвосмислена порука да кућни љубимац може бити идеалан сурогат не само за потомство већ и за љубавни однос са супротним полом, јер је, како каже једна реклама за псећу храну, "далеко лакше издресирати једног пса него мушкарца". Па тако данас на Западу имамо читаву армију усамљених и отуђених индивидуа који су своје четвороножне љубимце уздигли до статуса божанства којима се мора непрестано угађати.

Како живимо у потрошачком друштву доведеном до савршенства, то је створило више десетина милијарди тешку индустрију која има за циљ да опслужује све могуће и немогуће потребе животиња. Поред уобичајених пет шопова и ветеринарских ординација, данас постоје и психотерапеути за мачке, фризери и професионални шетачи паса, постоје линије одеће и аксесоара која се креира за минијатурне псе попут померанаца, пекинезера и чивава, а Долче и Габана су недавно избацили и први псећи парфем Фефе који је, како каже пропратна маркетиншка кампања, идеалан за "дуге загрљаје између власника и његовог пса".

У Србију такође убрзано пристижу одјеци овог новог тренда. Иако је урбана мода паса као кућних љубимаца у Србију увезена преко истока и руске беле емиграције између два светска рата, данас је пренаглашена љубав према куцама и мацама заштитни знак вестернофилске и грађанистичке политичке оријентације. Довољно је сетити се како су београдски кучкари, за време полицијског часа због короне, малтене подигли револуцију када им није било дозвољено да сатима слободно шетају своје љубимце, а истовремено једва да се неко огласио због чињенице да ни деци није било омогућено да излазе на свеж ваздух и нормално се крећу у складу са њиховим развојним потребама. У Врлом новом свету либералне демократије под окриљем Запада, подразумева се да су потребе деце понајмање важне… А када би, не дај Боже, сутра овде поново почео неки рат, јасно је да би значајан део елитистичког "круга двојке" пре свега био забринут како да набави брендиране псеће грануле и како да уреди да им се љубимци што мање стресирају због експлозија и пуцњаве.

Ту негде долазимо до новог документарца, "Ми, наши љубимци и рат" који говори о судбини напуштених животиња у украјинском сукобу. Свесни да је на Западу подршка за украјинску ствар све мања из дана у дан, а да су Западњаци далеко осетљивији на патње животиња него људи (а поготово Словена), творци документарца су се потрудили да покажу зашто је морални императив да се, пре свега због јадних животиња, што пре заустави руска агресија. Филм је снимљен у украјинско-канадској копродукцији, уз обилату финансијску подршку компаније за плаћање платним картицама "Виза", а ускоро би требало да се заврти на већини америчких стриминг сервиса.

Аутор Антон Птушкин показује ефекат рата на напуштене животиње, као и напоре да се изведе, како се сматра, највећа евакуација кућних љубимаца у историји. Иако Птушкин доста пажње посвећује волонтерима и активистима који ризикују своје животе како би спасавали животиње, главне звезде овог документарца ипак су мачка Глорија која је преживела 60 дана без хране и воде у разореној стамбеној згради у Бородијанки и пас Патрон (Џек Расел теријер) који је маскота украјинске службе за разминирање терена и који је од Зеленског добио орден за храброст.

Велики део сегмента о Глорији у први план ставља бригу за емотивно и психолошко стање тринаестогодишње мачке након голготе кроз коју је прошла, што изазива ненамерне асоцијације на чувени скеч Монти Пајтоноваца о служби за збуњивање мачака која изводи компликоване игроказе како би извукла мачке из егзистенцијалне депресије. Што се тиче другог јунака, Патрон је постао један од главних оружја украјинске пропаганде на мрежама, а поред Инстаграм налога добио је и своју анимирану серију на Јутјубу чију израду су финансирали Ју-Ес-Ејд и Уницеф.

Када говоримо о људским протагонистима, истиче се Дмитриј Ревнијук, оснивач и вођа Зоо патроле за спасавање животиња, који се препоручује изјавом да би увек пре помогао животињи него човеку. Уз дужно поштовање за његову храброст и пожртвованост, ту нам је одмах јасно да имамо посла са мизантропским лудаком и зоофилним екстремистом који је спреман да ставља свој живот на коцку (и егзистенцију људи који зависе од њега) како би, на пример, нахранио лава кога су бахати украјински тајкуни оставили у кавезу у својој напуштеној вили. Ревнијук је иначе у више наврата оптуживан да је заправо мародер који трагање за напуштеним животињама користи као параван за пљачку напуштене имовине.

Евидентно је да аутори филма одлично познају ментални склоп западне циљне публике којој се обраћају. У филму готово да нема помињања људских жртава, а сузе и тешки уздаси су резервисани искључиво за тужне судбине животиња које нису успеле да се спасу.

Пласира се и изнова понавља теза да је управо помагање животињама (а не људима) оно што нас чини хуманим, а нема бољег начина да се хуманост потврди на делу него да се уплати одређени износ на рачун који је истакнут пре завршне шпице.

Можда се питате ко је коначни корисник све те хумане помоћи? Неки фонд за заштиту животиња? Црвени крст Украјине? Па не, новац се слива у "Фондацију други фронт" која сва прикупљена средства одмах прослеђује Оружаним снага Украјине за куповину оружја. Мачка Глорија би била поносна, само да може да зна.