Холивудска сатанизација Срба

Пре извесног времена налетео сам на једној домаћој телевизији на филм "Последњи скаут" са Брусом Вилисом који дуго времена нисам погледао. Ради се о једном нарочито духовитом и политички некоректном акционом филму с почетка деведесетих година прошлог века у коме Брус, у свом препознатљивом маниру необријаног, циничног губитника, ратује са мафијом која жели да легализује клађење на амерички рагби. Доживео сам непријатно изненађење када у једном тренутку Брус и његов тамнопути партнер, бивши рагбиста, откривају да је неко оружје којим мафија тргује било намењено "српским борцима за слободу", након чега се исправљају и додају да се заправо ради о терористима.

У питању је успутна и сасвим небитна опаска, која нема никаквог значаја за заплет филма, али је свеједно неко осетио потребу да је убаци у сценарио. Могло је у том дијалогу комотно стајати и име Ираца, Баскијаца или Курда, али је ипак неко донео одлуку да то буду баш Срби, премда са тероризмом никада нисмо имали никакве везе.

То ме је подсетило колико је често било то медијско сатанизовање и дехуманизовање Срба током деведесетих и колико смо у међувремену огуглали на негативне приказе нашег народа.

Игром случаја, опет на истом каналу, само неколико дана касније налећем на филм "Снајпериста 2" у коме Том Беренџер има посла са геноцидним Србима који тамане јадне и беспомоћне босанске муслимане. Овај филм припада нижеразредној холивудској продукцији, а оно што га карактерише јесте потпуна површност и незаинтересованост за најосновније историјске и географске чињенице.

Главни негативац је српски генерал који се зове "Мулник Валсторија" (sic!), a Срби између себе говоре мађарски, јер је филм сниман у Будимпешти.

Холивудски сценаристи се често у својим приказима злих Срба нису потрудили ни да провере како звуче српска имена и презимена, па се тако у филму "Четврти анђео" са Оскаровцима Џеремијем Ајронсом и Форестом Витакером чланови озлоглашене српске терористичке организације "15. август" зову Иванић Лојвек, Карадан Малдић, Саша Поленковић и Милош Зденко. Иако сама имена не звуче српски, јасно је да се ради о нарочито бездушним зликовцима и зверима у људском облику који би, како каже једна од јунакиња, "спалили сиротиште због паклице цигарета".

Срби у холивудским филмовима немају милости ни за децу, па тако у високобуџетном холивудском спектаклу "Стена" из 1996. са Шоном Конеријем и Николасом Кејџом главни јунак открива дијаболични план по коме ће нервни гас бити смештен у дечију лутку која је намењена избегличком кампу у Босни.

Ништа боље нису приказани Срби у филму "Цвеће за Харисона" у коме Енди Мекдауел путује у Хрватску како би пронашла свог мужа ратног репортера који је нестао. Главна јунакиња открива да "четнички екстремисти" не само да убијају јадне Хрвате, већ им ваде очи које чувају као своје трофеје. Могуће је да су у овом случају сценаристи пронашли инспирацију у ратном роману Курција Малапартеа "Капут" у коме аутор описује сусрет са поглавником Павелићем и његовом котарицом пуном извађених очију Срба која је, како се сам Павелић хвали, поклон од његових усташа. Наравно, у холивудској изопаченој интерпретацији историјске фактографије све се обрће па тако Срби од жртава постају џелати.

У филму "Иза непријатељских линија" војни пилот НАТО пакта у тумачењу плавокосог комичара Овена Вилсона открива током извиђачке мисије масовне гробнице у којима су тела убијених Бошњака, погубљених на гомили на сличан начин на који је америчка војска убијала вијетнамске цивиле у селу Ми Лај.

Чак и када их донекле "хуманизује", као што је случај са главним српским негативцем филма "Миротворац" са Џорџом Клунијем и Никол Кидман који намерава, из освете за убијену жену и дете, да разнесе зграду Уједињених нација у Њујорку, Холивуд Србе искључиво види као опасне фанатике и деструктивне лудаке.

Готово без изузетка, Срби су у америчким филмовима портретисани као исконски зли, дивљи и примитивни, а њихова блискост са Русима често је крунски доказ њиховог антицивилизацијског и антизападног усмерења. У извесном смислу, Срби су послужили као идеална замена за зле Русе у филмовима када је за време Јељцина дошло до отопљавања односа између Америке и Русије.

Као један од најупечатљивијих примера овог својеврсног континуитета "лоших православних момака са Истока" може да послужи лик Виктора Дражена, у тумачењу легендарног Дениса Хопера, из ултрапопуларне серије "24" са Кифером Сатерлендом. Дражен је представљен као српски полицијски генерал који је спроводио кампање етничког чишћења за Слободана Милошевића на Косову, у Босни и Македонији (?!?), а захваљујући обуци у Русији и везама са КГБ-ом успео је да развије међународну мрежу криминалаца и терориста који вапе за осветом за слом комунизма и пад Берлинског зида.

Поред Дражена, треба, у контексту третмана Срба на малом екрану, поменути и најдуговечнију америчку ТВ серију "Ред и закон – Одељење за специјалне жртве" која је једну од епизода посветила Бошњакињама које се у Њујорку свете свом силоватељу Србину кога препознају као возача таксија под лажним именом и идентитетом.

Колико је медијско оцрњивање Срба било жестоко и свеобухватно током деведесетих говори и пример "Сајнфелда", најпопуларнијег америчког ситкома из тог периода, у коме су се у једној епизоди исмејавале хигијенске навике Срба.

Истини за вољу, постоји и неколико супротних примера у којима су Срби приказани као позитивни ликови. Један од најзанимљивијих таквих изузетака од правила јесте филм "Смањивање", једног од водећих америчких режисера Александра Пејна из 2017, у коме је представљен лик Душана Мирковића, у изванредном тумачењу аустријског глумца и двоструког добитника Оскара Кристофа Волца, доброћудног шверцера ведрог духа који помаже свом комшији и главном јунаку Мету Дејмону да се избори са негативним ефектима телесног смањивања коме се лакомислено подвргао. Пејн је, иначе, Грк по пореклу, његов деда је променио своје презиме од Пападопулос у Пејн да би се лакше уклопио, а по сопственом признању воли Србе и често се са њима дружи у склопу православне црквене заједнице којој припада.

Треба такође поменути и филм "96 сати" из 2008, у продукцији још једног осведоченог пријатеља Срба и нашег бившег зета, Француза Лика Бесона, у коме Радивоје Буквић глуми Србина који помаже као преводилац бившем агенту ЦИА Лијаму Нисону да пронађе и спаси своју ћерку из канџи албанских криминалаца и трговаца људима који су је киднаповали у Паризу.

Заједничко за оба ова филма јесте да су снимљена добрано након Петог октобра, када је пропаганда против Срба донекле изгубила на интензитету, а у међувремену су и Руси поново активирани као главни филмски негативци након присаједињења Крима и војне интервенције у Сирији, о чему сам својевремено писао у "Печату". Не треба, међутим, никада заборавити пропагандну кинематографску голготу коју смо прошли током деведесетих, нити се заваравати да ће у будућности бити другачије ако им се опет нађемо на нишану.