Исповест покајаног рок сноба

Готово да не прође ниједна недеља а да не чујемо ламент неког разочараног југобумера о томе како је у старој Југи било много боље јер је омладина слушала рокенрол док данас клинци масовно слушају народњаке. Једна од најекстремнијих таквих изјава, која се ових дана шири друштвеним мрежама у виду мима, припада Николи Врањковићу, гитаристи и певачу групе "Блок aут", а она гласи дословно овако: "Рокенрол је добар за друштво да вам дете не буде сељачина на кокаину који слуша народњаке, а ћерка да не изгледа као проститутка из порнића а има 14 година."

Из овог цитата произлази да је рокенрол нека позитивна друштвена вредност и цивилизацијска тековина која ствара просвећено и еманциповано потомство, док алтернатива, у виду мрских и примитивних народњака, производи гомиле пробисвета и лаких жена. Наравно, Врањковић "заборавља" да помене да је слушање рока и опонашање животног стила рок звезда довело многе младе људе до тога да скончају са иглом у вени, као и да је кокаин био једно од главних погонских горива многих рокенрол музичара и да су му највећа имена, од Ерика Клептона преко "Ролинг стоунса" до "Ганс енд роузеса", посвећивали читаве песме. Већина главних звезда рок поджанра гранџа, уз који је одрасла моја генерација, извршила је самоубиство или се предозирала дрогама.

Тешко је, такође, пренебрегнути чињеницу да су ужасне покоље у грађанском рату у бившој Југославији починиле управо генерације које су одрастале на року, а не на народњацима.

Исто тако, могло би се рећи да су оне најнегативније појаве у данашњој народној музици, од стајлинга преко сценског наступа до текстова песама, стигле управо из рока и из западне културе генерално. Можда вам се стомак преврће када видите Десингерицу како туче патиком своју публику и како ренда сир по њима, али би било изразито нефер и погрешно за то окривити Тозовца, Цунета Гојковића или Синана Сакића. Треба поседовати довољно музичког образовања да се разуме да је то коначни исход процеса који је кренуо са Елвисовим непристојним њихањем кукова, наставио се са "Битлсима" и "Ролинг стоунсима" и њиховим двосмисленим песмама у којима су се величали дроге и промискуитет да би, у крајњој инстанци, довео до Озија Осборна који гризе шишмиша на сцени и Мерилин Менсона који изводи фелацио свом гитаристи током концерта.

Дионизијска природа рокенрола увек је подстицала хедонистичке ексцесе и развратно понашање као вид каналисања и ослобађања сексуалне енергије и деструктивних импулса.

Мистерија је само како смо стигли до тога да се рок сматра малтене високом културом, готово у истој равни са класичном музиком, која код својих конзумената изазива снобовски осећај припадности некаквој културној елити.

Да не буде забуне, ја и даље волим и слушам рок из моје младости, као што волим да једем хамбургере и помфрит, само што сам свестан да то баш и није, из нутриционистичке тачке гледишта, најздравији могући оброк. Свестан сам такође и да ме тај мој естетски укус и избор не чини ништа интелектуално супериорнијим, племенитијим, продуховљенијим од било кога ко слуша народњаке.

Исто тако сам свестан да је у идеализацији и романтизацији рокенрола велики удео одиграла западна пропаганда која је циљала источноевропска друштва иза Гвоздене завесе. Као један доминантно англосаксонски производ, рок је био идеално оружје за геополитичко деловање западне меке моћи.

Преко плоча, стрипова и видео касета, како то генијално примећује амерички теоретичар културе Нил Постман, Запад је освајао срца и умове младих људи широм света. Заједно са текстовима песама на енглеском и гитарским рифовима, млади Срби, Руси или Пољаци су упијали туђински начин размишљања и резоновања, стварајући идентитетску конфузију која је створила армије дезоријентисаних, отуђених појединаца који су били идеалан материјал за политичку обликовање и идеолошку манипулацију.

Осећај припадности народу постао је секундаран у односу на љубав према неком страном бенду или музичком рок поджанру. Један металац из Србије осећао је као далеко ближег металца из Финске него неког свог сународника или комшију који викенде проводи по фолкотекама, стварајући претпоставке за онај замишљени утопијски свет Џона Ленона у коме "нема ни народа, ни религија ни држава".

Као музика која слави бунт и непослушност, рок је био покретач и звучни пратилац многих обојених револуција, па тако и оне код нас, петооктобарске. Многи најпопуларнији српски рок бендови наступали су, заједно са Отпором и опозиционим лидерима, по митинзима и скуповима широм Србије, стварајући илузију да је потребно само да скинемо Милошевића па да почнемо коначно да живимо "као сав нормалан свет".

Након Петог октобра, постојао је један кратак период када су рокери били третирани као првоборци и хероји Револуције. Песме "Партибрејкерса" су стављане у читанке, министри су свирали гитаре и дружили се са Рамбом Амадеусом, а покојни Богдан Тирнанић писао је у НИН-у да ће сада сваки млади чупавац са гитаром имати гарантовани уфур на прајм тајм на РТС-у.

Та еуфорија није дуго потрајала, револуција је појела своју рок децу, јер Запад, када је устоличио своје људе на власти, више није имао потребу за подстицањем и финансирањем музике бунта и протеста. Народњаци и турбофолкери су процветали баш у време ДОС-а, а рокерска сцена је потонула у беду и самосажаљевање, вајкајући се да је заправо било много боље за време омраженог Милошевића.

На глобалном плану, рок је такође доживео фијаско, уступајући место хип-хопу и електричном попу и денсу као најпопуларнијим жанровима. Брус Спрингстин и "Металика" и даље пуне стадионе и арене, али њихова публика је сада сачињена углавном од пензионера и средовечних људи. То се, међутим, тамо третира као нормална појава, као последица истрошености креативних потенцијала жанра и цикличног смењивања музичких праваца, а не као смак света и повод за патетичне жалопојке.

Наши клинци данас такође слушају све актуелне иностране хитове, али, чини ми се, без идеолошког учитавања којем је била склона наша генерација. За њих је то само музика, у суштини ефемерна ствар, потпуно равноправна домаћој музици исте врсте, уз коју се проводе и снимају тик-токови, а не неки животни кредо који их дефинише као личности.

Као неко ко је младост протраћио на рок и све заблуде које уз њега иду, могу само да их подржим у таквом ставу.