Када је прослављени шпански глумац Хавијер Бардем недавно изашао пред новинаре на филмском фестивалу у Сан Себастијану, мало ко је очекивао да чује речи које су биле тада изговорене. Он је захвалио за додељену награду на фестивалу, али је изјавио да није у слављеничком расположењу јер се, према његовим речима, у Гази одвија геноцид.
Оптужио је израелску владу, коју је назвао најрадикалнијом у историји, за кршење свих норми међународног права и за чињење злочина против човечности. Оптужио је такође и Сједињене Америчке Државе, Уједињено Краљевство и Немачку да својом безусловном подршком Нетанјахуовој влади постају саучесници злочина без преседана. Он је жестоко осудио Хамасове нападе од 7. октобра прошле године, али је истакао да они не могу бити оправдање за масовно и брутално колективно кажњавање палестинског народа.
Ова Бардемова гневна тирада поприлично је узбуркала духове у свету филма, како због Бардемовог међународног статуса велике звезде тако и због тежине изнетих оптужби на рачун Израела, а поједини коментатори и инсајдери из филмске индустрије изнели су оцену да је овим испадом шпански глумац озбиљно угрозио своју даљу каријеру преко баре. Јер критиковати Израел и Јевреје сматра се у Холивуду за табу који су ретки имали храбрости да прекрше.
Једна од њих била је мексичка глумица Мелиса Барера, која је прошле године отпуштена из хорор франшизе "Врисак" због серије пропалестинских твитова који су од стране продуцената оцењени као говор мржње. Чувена Сузан Сарандон, добитница Оскара и једна од најцењенијих америчких глумица, доживела је да је менаџерска агенција која је заступа отпусти као клијента због чињенице да је отишла на пропалестински митинг. Слично је прошла и британска глумица Ванеса Редгрејв када је 1977. снимила документарац о страдању палестинског народа због чега је годинама била бојкотована у америчкој филмској индустрији.
Чак се и легендарни Марлон Брандо, вероватно највећи и најутицајнији глумац у историји филма, нашао на стубу срама средином деведесетих година прошлог века када је, гостујући код Ларија Кинга на Си-Ен-Ену, изјавио да би Јевреји, који поседују Холивуд, морали да буду осетљивији и да поведу рачуна о томе да не приказују толико насиља у филмовима јер су историјски били међу највећим жртвама насиља. Он је тада оптужио јеврејске шефове великих студија да тенденциозно промовишу негативне стереотипе за друге мањинске групе попут Индијанаца, црнаца, Азијата и Латиноса, док су прикази Јевреја у филмовима увек позитивни и добронамерни.
Колико је моћан јеврејски лоби у Холивуду најбоље илуструје чињеница да је 80 одсто капитала америчке филмске индустрије у рукама Јевреја. Није никаква тајна да су, осим "Дизнија", све остале велике филмске студије основали Јевреји. Карл Леми (Јеврејин из Немачке) основао је "Јуниверзал студио", Адолф Зукор (Јеврејин из Мађарске) основао је "Парамаунт", браћа Ворнер (Јевреји из Пољске) основали су "Ворнер студио", Вилијам Фокс (Јеврејин из Мађарске) основао је "Фокс студио", а Семјуел Голдвин (Јеврејин из Пољске) основао је Ем-Џи-Ем заједно са Луи Би Мајером.
Поред самих власника, филмски бизнис био је од почетка препун Јевреја који су најчешће били у улогама иза камере у виду продуцената, агената, сценариста и режисера, а успон нацизма и велики егзодус Јевреја из Европе током тридесетих година довео је у Холивуд велики број већ етаблираних уметника и истакнутих личности попут Билија Вајлдера, Фрица Ланга, Отоа Премингера, Хеди Ламар, Питера Лорија, Сема Спигела и Вики Баум, што је додатно ојачало јеврејски карактер Холивуда.
Када је основан Израел 1948. холивудски кругови дали су велики допринос у новцу и пропагандној подршци новој јеврејској држави, Кирк Даглас (рођен као Исур Данијелович) већ 1952. снимао је филм "Жонглер" у Израелу о искуствима Јевреја који су преживели Холокауст и који се боре за свој нови живот у Израелу, а реализација епског спектакла о настанку Израела "Егзодус" из 1960. са Полом Њуменом и Евом Мари Сејнт била је преломна тачка у стратегији легитимизације нове државе и њених територијалних претензија на земљу која је до тада припадала Арапима.
Ту долазимо до онога што се у Израелу назива хасбара, односно објашњавање, а сам термин је смислио истакнути циониста Наум Соколов као врсту агресивне и проактивне јавне дипломатије која настоји да нејеврејима објасни и оправда циљеве и поступке Израела.
Поред стварања позитивног имиџа Израела као једине модерне и прогресивне демократије на Блиском истоку, било је важно и дехуманизовати и стигматизовати Палестинце као терористе и дивљаке.
У том пропагандном послу важну улогу одиграли су оснивачи филмског студија "Канон", Менахем Голан и Јорам Глобус, двојица израелских бизнисмена и филмских продуцената са јаким везама са Мосадом, који су крајем седамдесетих и током осамдесетих снимили чак 30 акционих филмова у којима су свеамерички хероји попут Чака Нориса таманили крвожедне арапске терористе.
Ипак, ако говоримо о утицају Мосада у Холивуду незаобилазно је име Арнона Милчана, хиперактивног продуцента који је потписан на преко 130 остварења, међу којима су и неспорни класици попут "Било једном у Америци", "Згодна жена", "Борилачки клуб", "Бразил" и "Поверљиво из Ел Еја".
Милчан је пре десетак година признао да је у Холивуд дошао по задатку као агент Мосада и да је његово задужење, поред стицања утицаја кроз производњу филмова, било да набавља материјале за израелски нуклеарни програм и да врбује научнике из америчке одбрамбене индустрије. Он је био део тајног Бироа за научне односе, познатог као Лекем, који је званично распуштен након што је ухапшен Џонатан Полард који је као амерички обавештајни аналитичар шпијунирао за Израел.
Милчан је такође, по сопственом признању, утицао на то да се у америчким филмовима о агентима Мосада говори само у суперлативима. Све митске акције и операције израелске обавештајне службе, од хватања Адолфа Ајхмана преко ликвидације терориста Црног септембра до инфилтрације Елија Коена у врхове сиријске власти, екранизоване су у бројним холивудским остварењима на такав начин да се поступци израелских агената искључиво могу тумачити као праведни, племенити и пожртвовани.
Такав третман на америчком филму нема ни ЦИА, која је често приказана као корумпирана, окрутна и неморална.
Нема никакве сумње да ће и драматични догађаји којима сведочимо ових дана, попут убистава пејџерима вођа Хезболаха у Либану, једног дана бити предмет неког гламурозног холивудског акционог филма који ће имати за циљ да светско јавно мњење привуче на страну Израела. Само тада ће хасбара имати озбиљну конкуренцију у нецензурисаним сликама побијене палестинске деце и апокалиптично разрушених градова које су друштвене мреже рашириле свуда по свету и учиниле да, као што смо имали прилике да видимо, млади људи по дискотекама у Шпанији, Ирској и Пољској еуфорично славе падање иранских ракета по Тел Авиву.