Крај ријалитија

Ријалити је дошао до свог краја. Америка ће у ноћи између уторка и среде изабрати свог новог председника, углавном симболичну, протоколарну фигуру коју западна штампа воли да, без било каквог ироничног отклона, назива “лидером слободног света”. Каква слобода, такав и лидер, одговорили би вероватно хорски припадници оног вишеструко бројнијег дела планете који не припадају том ексклузивном, самопроглашеном клубу слободних и напредних либералних демократија.

Као и сви ријалити програми на медијској сцени, избор америчког председника овог пута био је прилагођен опадајућим менталним капацитетима нових ајфон генерација да дуже време држе фокус и пажњу на само једној теми. Догађаји су се смењивали муњевитом брзином, обрти су били сензационални и неочекивани, а основна радња је имала сасвим довољно зачина у виду различитих јефтиних узбуђења и бизарности да задовољи и најпробирљивији укус љубитеља ове врсте телевизијске забаве.

Од атентата у телевизијском преносу уживо и упорних настојања да се један од кандидата кривичним порно процесом избаци из трке, преко његовог дементног противкандидата, сасвим случајно и актуелног председника САД, који се пред очима читаве нације когнитивно распада усред председничке дебате и бива експресно замењен изузетно непопуларном женом која не може да престане да се церека, иако је претходно добио гласове већине делегата своје партије, до кључних тема кампање који се врте око миграната из Хаитија који наводно једу псе и мачке у градићу Спрингфилду у Охају (сасвим случајно име митског града у коме се одвија радња анимиране серије Симпсонови која има задивљујућу способност да предвиди будуће догађаје).

Оно над чиме је пре четири деценије ламентирао Нил Постман, знаменити политиколог и теоретичар медија са њујоршког универзитета, у својој књизи “Забављајмо се до смрти”, а то је да је оног тренутка када је у јавном животу телевизијска слика заменила штампану реч постало далеко важније какву председнички кандидат има фризуру него каква му је политика, добило је свој коначни, гротескни израз у ери друштвених мрежа и сталног 24-часовног информативног друштва спектакла које сваку вест, па чак и оне најозбиљније и најосетљивије, прилагођава таблоидном менталитету зомбираног крда.

Тешко да су било који претходни амерички избори имали толико момената који би се могли описати као “трансфер блама” или “кринџ”, како воле да кажу млађе генерације. Томе је допринела и радикализована онлајн заједница која је на друштвеним мрежама водила хистеричне културне ратове мимовима и дип фејк клиповима који су само додатно распалили пламенове мржње и подела.

Иако су многи добро обавештени и прекаљени аналитичари најављивали тзв. “октобарско изненађење”, односно неки крупан и неочекиван догађај који се задеси у последњем месецу кампање и који драстично утиче на резултат избора, чини се да овога пута тога није било, осим ако не рачунамо Бајденову недавну изјаву којом Трампове гласаче, дакле скоро пола Америке, назива “смећем”. Та изјава, слична оној коју је дала Хилари Клинтон 2016. о хрпи бедника, толико је лоше одјекнула да су из Камалине кампање морали експресно да се дистанцирају од излапелог Бајдена.

Ништа боље нису примљене ни отворено расистичке поруке са Трамповог последњег митинга у Њујорку на коме је млади комичар Тони Хинчклиф вређао Латиноамерканце и поредио Порторико са острвом смећа које плута океаном. Тај Трампов њујоршки митинг, на коме је једна од главних звезда био легендарни амерички рвач Хулк Хоган, који је, услед поодмаклих година, тешком муком поцепао своју мајицу на начин на који је то чинио док је жарио и палио рингом током осамдесетих, по својој атмосфери и драматургији савршено је илустровао тезу да између америчке политике и професионалног рвања нема неке превелике разлике.

То је фина метафора која је веома привлачна за оне све бројније међу нама који верују да су избори заправо само шарена лажа и представа за плебс, док се праве одлуке о државној политици и расподели моћи доносе у неким нама недоступним, закулисним круговима за које већина људи уопште не зна ни да постоје.

По тој аналогији, изборни процес само је симулација демократије на сличан начин на који су кечерски спектакли са јунацима попут Хулка Хогана, Ултимативног ратника и Гробара били фарсична симулација праве мушке борбе прса у прса. Живописни ликови са својим јасно осмишљеним идентитетима и улогама праве халабуку и театрално прете једни другима пред камерама, размењују лажне увреде и још лажније ударце, да би на крају вечери отишли заједно на пиће или вечеру, смејући се малоумности и лаковерности просечног бирача који је, заведен њиховом реториком, спреман да погине или убије за идеје, односно интересе које они  заступају.

Заиста је тешко не бити циничан и не сетити се старог доброг Френка Запе, музичара и сатиричара, који је инсистирао на томе да је политика у Америци заправо само “одељење за забаву војно-индустријског комплекса”.

Забаве је током ових председничких избора било прегршт, публика ће у наредним данима гласати смс-овима, а онда долази време да газде ријалитија прогласе победника. Ко изгуби имаће право да се мало љути, али ће се Трамп и Камала пре или касније несумњиво помирити између себе и са резултатима, баш као што су се, под покровитељством Жељка Митровића, својевремено помирили Кристијан и Станија.

Остаје само питање како ће резултате прихватити њихови обожаваоци који су радикализовани и екстремизовани до крајњих граница и који евентуални пораз свог кандидата посматрају као смак света. Конвенционална политиколошка мудрост каже да онај ко добије “колебљиве” државе Мичиген и Пенсилванију готово сигурно добија изборе, али она друга, мање конвенционална, али вишеструко емпиријски потврђена мудрост каже да ће заправо о председнику САД пресудно одлучити грађани Израела и они који се тако осећају.

У том случају, Трамп има разлога за самоувереност, мада не би требало да заборави мутне постизборне радње од пре четири године и поучне Стаљинове речи да изборе не одлучују они који гласају, већ они који броје гласове.

А љубитељи ријалитија свакако не треба да брину. Ријалити “Избори” се можда завршава, али је сасвим могуће да у истом програмском термину ускоро крене нови ријалити “Грађански рат”. То би тек могла да буде спектакуларна и узбудљива продукција.