Браво, комшије?

Готово да је постао дежа ви да се, у време великих међународних фудбалских турнира као што су Светско и Европско првенство, у Србији преко друштвених мрежа и одређених медија крене са агресивним и нападним пропагирањем навијања за Хрватску.

Обично тим промотерима кроатофилије иде на руку и неуспех наше репрезентације који, заједно са већ пословично успешним наступима "шаховничара", чини да са висине испољавају нескривени тријумфализам и ликују док ниподаштавају наше, а истовремено величају хрватске играче.

Фраза "браво, комшије" постаје у том контексту нека врста аутошовинистичке лозинке препознавања.

Oко ње се, као око некакве анти-заставе, окупљају сви они анационални грађанисти, србомрзитељски настојени петоколонаши и набеђене космополите и југоносталгичари који тим својим парадним и егзибиционистичким испољавањем својих навијачких афинитета заправо желе да испровоцирају и увреде осећања већинске Србије, који с правом сматра да је ствар елементарне пристојности и минимума родољубља не навијати (или, барем, не отворено и изазивачки) за репрезентацију чији Савез поносно баштини симболе фашистичке НДХ, играчи славе уз песме певача који призива Јасеновац, Стару Градишку и "Максове месаре", а селектор победе посвећује домобранима који су своје јунаштво показали убијањем, паљењем и протеривањем на тракторима деце и стараца из Крајине.

Дакле, нико никоме не може и не треба да прописује за кога мора да навија, али би ваљда било увиђавно неке своје изборе задржати за себе; поготово ако поуздано знамо да они тако гурају прст у око бројним својим сународницима који су били жртве етничког чишћења управо те исте државе за коју тако поносно навијају.

Пробајте, рецимо, у Јерменији да славите победе турске репрезентације, или у Израелу да убеђујете људе да је Холокауст ствар прошлости и да је навијање за Немце ствар цивилизацијске и грађанске зрелости, па ћете видети како ћете се провести.

Вођење политике другим средствима

У мору натегнутих оправдања и јефтиних рационализација за такав навијачки избор, поред уобичајених покривалица о тобоже невероватној лепоти фудбала који играју западни суседи, посебно се, по глупости, истиче једна теза која, укратко, гласи да се у развијеном и цивилизованом свету строго раздвајају фудбал и политика, а да само у балканском тамном вилајету овај спорт постаје распиривач шовинистичких страсти и тензија, те да је навијање за суседе заправо логичан избор и доказ цивилизацијске прогресивности.

То је толика бесмислица, не само због чињенице да је управо навијање за Хрватску у Србији, пре свега, политички став пар екселанс, да је можда потребно посветити јој читав текст.

Чувена и често цитирана Фон Клаузевицова формулација да је вођење рата заправо вођење политике другим средствима могла би се у нашој епохи парафразирати тако да гласи да је играње фудбала вођење политике другим средствима.

Од тренутка када су га измислили британски индустријалци у 19. веку како би радничка класа имала чиме да се занима између исцрпљујућих фабричких обавеза, до данашњег стања ствари када је ова игра постала "најважнија споредна ствар на свету", фудбал је непрестано био импрегниран различитим класним, политичким и идеолошким садржајима.

Овогодишње Светско првенство у Катару и све што се око њега дешавало најбољи је пример и потврда такве нераскидиве везе фудбала и политике.

Од избацивања Русије из избореног баража за квалификације и читаве халабуке око ЛГБТ права у исламском свету и (не)ношења капитенских трака у бојама дуге одређених западних репрезентација, преко мечева Ирана и САД и Србије и Швајцарске, који су били све само не обични спортски дуели, до закулисних притисака из Америке на Фифу да се омогући Владимиру Зеленском да се, пред финални меч Аргентине и Француске, обрати милијардама гледалаца путем видео линка, све је било у знаку и под сенком политике.

Свидело се то некоме или не, фудбалски турнири нису искључиво спортски догађаји са огромним комерцијалним потенцијалом, већ и својеврсне геополитичке смотре нација на којима се "билдује" национални понос и одмерава тренутна снага, моћ и виталност државе у односу на остале такмаце из ближег и даљег окружења.

Неки би чак ишли толико далеко да их назову и модерним сурогатима средњовековних ратова. Због тога чак и они грађани који не прате и не воле фудбал за време Мундијала постају загрижени навијачи своје репрезентације који се, у дресовима националног тима, масовно окупљају у кафићима да здружено бодре своје играче, јачајући на тај начин колективни дух и кохезионе факторе у друштву.

Овај феномен идентитетске хомогенизације и мобилизације кроз фудбал није резервисан само за међународна такмичења, већ се може опазити и на клупском, локалном и националном нивоу.

Ко се једном затекао у Риму у време када градски дерби играју десничарски Лацио и левичарска Рома, може да потврди да окрвављене главе и разбијени излози око Олимпијског стадиона нису само резултат фудбалског ривалитета и хулиганских склоности, већ пре свега дубоких политичких и идеолошких подела још из времена Мусолинија.

Исто тако, нетрпељивост која у Шпанији влада између Барселоне и Реала није последица само спортских фактора, већ се у њој, на симболичном плану, огледа скоро вековни сукоб између мадридских централиста и каталонских сепаратиста. Навијачима Барселоне, на пример, никада не би пало напамет да навијају за омражени Реал када игра у финалу Лиге шампиона против неког иностраног тима. Они чак често одбијају да навијају и за шпанску репрезентацију ако процене да је у њој недовољан број Каталонаца.

На сличан начин, у Истанбулу функционише ривалитет између одређених квартова ове џиновске евроазијске метрополе, па тако навијачи Галатасараја из истоименог дела града представљају образованије поборнике идеја секуларне и европске Турске, док навијачи азијског Фенербахчеа, по правилу, долазе из исламистичких, сиромашнијих слојева.

Замршени и често амбивалентни односи Запада и Истока, Севера и Југа, капитализма и комунизма, колонијализма и антиколонијализма, глобализма и суверенизма проналазе своје мање или више скривене манифестације у фудбалској игри, односно, у њеној пратећој иконографији и митологији.

То није последица само огромне популарности фудбала, већ и његове јединствене, миметичке природе. Како је писао Едуардо Галеано, чувени уругвајски новинар и теоретичар фудбала, у самој сржи фудбала је огледало које савршено рефлектује менталитетске и културне специфичности народа који га играју. Или, како каже Галеано: "Кажи ми како играш и ја ћу ти рећи ко си."

Велики немачки филозоф Хајдегер био је, под старе дане, до те мере опчињен Францом Бекенбауером да је сматрао да је рационалан и елегантан начин на који он игра позицију либера савршена еманација немачког националног духа.

Наш Милош Црњански такође је био пасионирани обожавалац фудбала, који је у лику младог центарфора Дулета Савића видео идеалног Србина.

Лепота и тајна популарности фудбала управо леже у томе што у њему свако може да пронађе оно што жели. Неко види метафизику и националну симболику, неко велики бизнис и дириговану разбибригу за масе по старом римском рецепту "хлеба и игара", а неко тријумф баналности и полигон за ширење шовинистичке мржње.

Ипак, мишљења сам да и даље највише има нас фудбалских романтичара који у њему, и поред доминације тактичке дисциплине и суровог професионализма, виде детињасту радост игре, страст према животу и префињену поезију покрета. За све нас залуђенике један Марадонин слалом низ енглеску одбрану не вреди ништа мање него Пикасово платно, Шекспиров сонет или Моцартова симфонија.

Политичке импликације тог надахнутог слалома дођу само као фин шлаг на торту.