Мало је појава на интернету које су иритирале кориснике и сузбијале слободу говора као што је увођење тобоже независних "фект-чекера" на друштвене мреже и портале. У дигиталном простору, у коме, по природи ствари, масовно и неконтролисано пролиферишу лажне вести и различите дезинформације, "фект-чекери" су испрва били замишљени као непристрасни чувари веродостојности и истинитости података и тврдњи које се износе у онлајн текстовима, објавама и конверзацијама.
Након лавине оптужби да је кампања дезинформација у режији руских хакера потпомогла победу Доналда Трампа на председничким изборима 2016, Фејсбук је у децембру исте године, само месец дана по окончању изборног процеса, увео институцију независних "фект-чекера", чији је декларисани задатак био да врше надзор тако што би објективно проверавали и процењивали информације које круже сајбер-простором, како би могли да скрену пажњу на оне за које се утврди да нису истините.
Организације и сајтови попут "Сноупса", "Политифакта" и "Лоџикала" добиле су мандат да у име Фејсбука буду арбитри истине, иако је било много оних који су били скептични у погледу намера дотичних приватних компанија, имајући у виду да су махом финансиране из фондова и фондација које као кровног донатора имају Џорџа Сороша и његов Фонд за отворено друштво. Спорна је била и методологија утврђивања истинитости одређених политичких тврдњи јер се у многим ситуацијама не ради о егзактним бројкама и подацима, већ о интерпретацијама догађаја који у многоме зависе од личне перспективе и субјективног тумачења.
Сада, осам година касније, док се Америка и свет спремају за још један Трампов мандат, јасно је да је пројекат "фект-чекера" доживео потпуни фијаско. Оно што је, у теорији, требало да помогне корисницима да разлуче истину од лажи и буду боље информисани, захваљујући пристрасном деловању истраживачких организација које су обављале проверу, претворило се у орвеловску мисаону полицију која је брутално спроводила цензуру у корист хипер-либералне политичке агенде америчких демократа.
Покушаји да се тврда реалност, али и историјске, биолошке, медицинске и друге емпиријски потврђене научне истине, у потпуности саобразе екстремним савременим идеолошким и идентитетским конструктима довео је до бројних трагикомичних инцидената и ситуација које су од "фект-чекера" направиле омражену, карикатуралну појаву. Ако би, на пример, написали да биолошки мушкарци не могу да рађају децу, "фект-чекери" су рутински такве научно неспорне тврдње означавали као неистините и увредљиве, док су, на пример, потпуно игнорисали сумануте текстове у којима се тврди да су прву атомску бомбу бацили Совјети, односно Руси.
Велики геополитички догађаји попут сукоба у Украјини и на Блиском истоку и сукоби мишљења повезани са њима третирани су од стране "фект-чекера" искључиво у кључу званичних интерпретација и прокламованих интереса Стејт Департмента.
Исто тако, на нашем терену, "фект-чекери" су керберски посвећено чували хашку истину о "геноциду" у Сребреници и наводном броју убијених муслимана, док су неоусташки описи Јасеновца као потпуно безазленог сабирног, рекреативног центра пролазили неопажени и некажњени. Идеја је од почетка очигледно била да се "фект-чекери" користе не само као оруђе цензуре, већ и аутоцензуре, јер су објаве појединаца који су имали више пресуђених спорних тврдњи постајале мање видљиве и ниже заступљене у такозваном фиду, а неретко су долазили и у опасност да им профили буду блокирани и трајно обрисани.
Врхунац апсурда и силовања здравог разума "фект-чекерска" екипа достигла је у време пандемије короне када су се званични наратив и "научна истина" мењали из дана у дан, па су "фект-чекерске" интервенције редовно биле у контрадикцији саме са собом, што је, на крају, признао и сам власник Фејсбука Марк Закерберг, који је недавно обзнанио да се каје што је подлегао притисцима Бајденове администрације да фризира доступне податке и да сузбија мишљења и ставове који су били у колизији са званичним наративом око вируса.
Покајани Закерберг је прошле недеље отишао и корак даље када је објавио да "Мета", која обухвата Фејсбук, Инстаграм и Вотсап, неће више користити услуге "фект-чекера" са стране. "Фект-чекинг" ће заменити кориснички генерисане "белешке заједнице", по угледу на систем који је Илон Макс имплементирао на Икс платформи. Он је објавио снимак у коме је истакао да је време да се Фејсбук врати својим коренима што се тиче слободе говора, као и да је систем "фект-чекера" дошао до тачке где је било превише грешака и превише цензуре.
Он је са жаљењем констатовао да ће сада свакако бити више "лоших ствари" на платформи, али да ће истовремено бити више слободе и хумора. Већина истакнутих новинара и аналитичара из области технологије, попут Каре Свишер, виде овај потез као покушај Закеберга да имитира Илона Маска и да се приближи Доналду Трампу и новој администрацији, након што је бивши и будући председник Америке у више наврата оштро критиковао Закербергове друштвене мреже због цензуре конзервативаца и њихових политичких ставова.
Како Закерберг најављује, убудуће биће, на пример, могуће на Фејсбуку критиковати илегалну имиграцију и називати транс особе ментално оболелим, али неке осетљиве теме, попут негирања Холокауста, биће и даље најстроже санкционисане.
Нема никакве сумње да је Закерберг прибегао овим потезима из политичке нужде и нагона за самоодржањем, али је такође могуће да је барем делимично мотивисан и чисто пословним и економским разлозима, јер је само прошле године за уређивање Фејсбука и елиминацију неприкладних садржаја платио око 500 милиона долара консултантској фирми "Аксенчур".
У другачијој политичкој клими, каква сигурно наступа са повратком Трампа и МАГА републиканаца, где ће бити много мање толеранције за кршење слободе говора зарад нечијих нежних осећања, такви трошкови постају сасвим непотребни.
Без обзира на добродошлу елиминацију омражених "фект-чекера", питање модерације садржаја на интернету и друштвеним мрежама остаће можда и кључно политичко питање будућности. У ситуацији када се све већи део политичког и друштвеног живота сели на интернет, а традиционални медији попут штампе, радија и телевизије губе на масовности и утицају, контрола наратива на друштвеним мрежама постаје предуслов за остваривање било каквог опипљивог политичког циља.
Револуције, државни удари, смене власти, избори и политичке кампање, промене културних парадигми и социјални инжењеринг, све ће се то прво рађати и умирати на мрежама, у сталном судару политичких и идеолошких такмаца – десничара и левичара, конзервативаца и либерала, односно суверениста и глобалиста. Ако ништа друго, сада ће та борба бити за нијансу мање нефер, јер барем нико неће моћи да се претвара да има тапију над истином и исправним мишљењем.