Сироти мали хрчки

Рекламни спот почиње наизглед сасвим обично, као нека од пригодних новогодишњих реклама за "кока-колу" или мобилну телефонију.

Видимо трочлану породицу (мајка, отац, кћерка) која прославља Божић 2021. године. Боје су топле, интензивне и благо замућене, у позадини се чује класична католичка божићна песма "Тиха ноћ", јелка је окићена, а њихов ушушкани стан украшен је декоративним новогодишњим осветљењем. Симпатична црнокоса девојчица одушевљено се смешка док јој родитељи предају поклон у виду слатког хрчка са црвеном машницом.

Прича се након тога муњевито пребацује једну годину унапред, на екрану пише Божић 2022, а ситуација у стану драстично је измењена. Сви су топлије одевени, нема осветљења, у стану гори свећа, а хрчак је упрегнут да врти свој точак и тако производи струју за лампице на јелки. Још увек влада празнично расположење, иако су околности далеко неповољније него претходне године.

Трећа сцена

Након тога премотавамо још једну годину унапред и на екрану пише: Божић 2023. Видимо исту породицу у дебелим јакнама и капама, очигледно је да нема ни грејања ни струје, јелка није окићена а укућани се мрзовољно спремају да поједу свој скромни божићни оброк који се састоји од ретке супе са резанцима и још неким неидентификованим састојком. У једном тренутку отац усред жвакања пребире по устима, након чега испљуне црвену машницу. Збуњено гледа у правцу мајке, а она ставља прст преко усана како би му сигнализирала да не диже фрку, јер ћерка не треба да зна да је вољени хрчак завршио у супи. Отац отрчава згађено у правцу купатила, вероватно да поврати, а преко екрана се појављује натпис: "Срећан вам антируски Божић! Ако вам ваши медији не говоре где све ово води, РТ вам је доступна преко ВПН мреже".

Овако, отприлике, изгледа опис кратког видео клипа од 78 секунди који је РТ избацио као својеврсну божићну честитку, односно упозорење Западној Европи, тачно на десетомесечницу почетка специјалне војне операције у Украјини.

Као што се и могло предвидети, спот је изазвао поплаву моралистичког згражавања и негативних реакција у западним медијима. За Запад је то "окрутна провокација из Кремља", како пише o споту британски "Дејли мејл", односно "бизарна и морбидна стаљинистичка пропаганда" према немачком "Шпиглу", док га "Њузвик" отписује као неуспешан покушај застрашивања који изазива подсмехе на друштвеним мрежама.

Бес и хистерија

Чини се да је спот, ипак, највише погодио српске твитераше који не могу да дођу себи од беса и хистерије пред чињеницом да неко може да се дрзне да са њиховим љубљеним Западом разговара на исти онај начин на који тај исти колективни Запад разговара са остатком планете већ деценијама (ако не и вековима).

То је превасходно цинични језик силе и уцена, једини који тај империјалистички свет може и жели да разуме.

"Спот је чисто зло. Руси треба да се стиде", написала је огорчено на свом твитер профилу једна утицајна српска твитерашица и перспективна филмска ауторка, а овај њен коментар добио је, у ехо комори грађанистичког твитера, на хиљаде лајкова и ретвитова подршке.

Дакле, зли Руси су криви што је Западна Европа, под притиском својих атлантских господара из Вашингтона, сама себи увела самоубилачке санкције на руске енергенте, па су цене грејања, нафте и струје толико скочиле да је једна породица принуђена да једе глодаре како би преживела.

Идиличне слике западног потрошачког раја

Није важно што (барем формално) припадају народу који је управо од западних санкција пропатио као вероватно ниједан други у Европи, што нико на Западу није пуштао ни сузу када су наше бебе умирале због недостатка кисеоника који није могао да се допреми због ембарга, и што су нам западни емисари отворено претили да ће бомбардовати Београд док не постане раван као тепсија ако не прихватимо фактичку окупацију Косова.

За њих, нарушавање идиличне слике западног потрошачког раја и трагична судбина једног фиктивног хрчка, само због тога што живи на Западу и припада западној породици, хиљаду пута су дирљивији и више их емотивно погађају од судбина побијене деце из донбаске "Алеје анђела" или мучки убијене младе новинарке Дарје Дугине која је летос страдала у терористичком нападу.

Наравно, све наведено само је кап у океану западног лицемерја и двоструких стандарда који за себе захтева поштовање и обзире какве није спреман да понуди другима.

Руси можда нису највичнији и најсуптилнији у методама јавне дипломатије и медијске комуникације, али овај кратки урадак о "сиротом малом хрчку" свакако охрабрујуће делује, јер показује да су савладали најважнију лекцију ратне пропагадне, а то је да нема никакве сентименталности и попустљивости према непријатељу.

А "колективни Запад" се, наоружавањем и обучавањем украјинске стране, цензуром и забраном рада руских медија, конфискацијом руске државне и приватне имовине, дисквалификацијом руских спортиста и стварањем незапамћене антируске хистерије у медијима, својевољно и недвосмислено сам сврстао управо у ту категорију.

Добро је такође што Руси не ударају на патетику, не прихватају улогу жртве која јалово моралише и позива се на међународно право, већ делују из позиције силе и са приметном дозом црног хумора.

У том, помало бруталном хумору можемо видети и пропламсаје оног непокоривог духа који је инспирисао чувену слику Иље Рјепина "Одговор запорошких козака турском султану".

Руси у енглеском огледалу

Има ту и одјека оне Прилепинове логике који, у тексту "Руси у енглеском огледалу", замишљеном као отворено писмо британском колеги писцу Џулијану Барнсу, луцидно закључује: "По свој прилици, ми немамо никаквих шанси да постанемо бољи у очима Европе. Нема другог излаза осим да одговоримо адекватно њиховим представама. Руси треба да буду онолико лоши каквим их сматрају. Драги Џулијане! Као писац писцу, желим да вам поручим: ако ваша земља не прекине са својим санкцијама, Руси ће се код вас обавезно искрцати, поломиће ваша скровишта и прегазити ваше травњаке и попиће све пиво у вашим пабовима. Руси не воле ни своју децу, у то се не уздајте. А како се односе према туђој, не можете ни да замислите. Упамтите то. И Стингу пренесите.”

Прилепин у свом ироничном обраћању, додуше, не спомиње сироте мале хрчке, али ту ваљда треба применити оно начело територијалности које подразумева да животиње деле судбину државе у којој се налазе. Уосталом, да сироти мали хрчак није прво искоришћен као радна снага и енергетски ресурс, а затим као изнуђена прехрамбена намирница, сва је прилика да би настрадао у име науке у неком лабораторијском експерименту. Хрчци иначе ретко живе дуже од две-три године. Овај је барем имао ретку привилегију и част да падне у одбрани демократије и западних вредности. А то није мала ствар, поготово за једног хрчка.