Како је Пазолини најавио Епстина

Нема никакве сумње да је последња у низу фаза објављивања такозваних Епстинових фајлова довела до најразорнијег политичког потреса у историји савременог живота на Западу. Чак и у својој вишеструко цензурисаној, редигованој форми, ови "документи из пакла" несумњиво потврђују да је практично читава друштвена елита (политичка, финансијска, научна, медијска и културна) бесповратно огрезла у педофилију, сексуално насиље, канибализам и сатанизам.

У поређењу са тим сазнањем, афере и скандали попут Кенедијевог убиства, 11. септембра и Вотергејта делују тек као лакша прехлада. Може се такође рећи да обавештајна позадина читавог скандала (за кога је Епстин радио и у ком циљу) потпуно пада у други план, јер постаје далеко мање важно за шта су ти компромитујући подаци били коришћени, од саме огољене чињенице на какве су све монструозне ствари били спремни они људи који заузимају водеће позиције у хијерархији западних друштава, од чланова краљевских породица преко политичких лидера и знаменитих научника до најуваженијих и најимућнијих бизнисмена.          

Афера Епстин: Шта нам поручује Вирџинија Ђуфре?

Језиве приче о силовању и мучењу деце, једењу беба и испијању крви, окрутним и окултним ритуалима оних најмоћнијих и најугледнијих појединаца, са самог врха друштвене лествице, дуго су биле део митологије такозваних теоретичара завере и опскурних ликова са маргине, али сада су постале сурова и документована реалност са којом ће суочавање бити болно, дуго и тешко.

Све оне јако лепе и умирујуће фразе и флоскуле о демократији, владавини права, грађанском друштву, транспарентности и либералној цивилизацији прогреса, о којима смо, као фасцинирани кметови, послушно слушали од краја Другог светског рата наовамо, топе се и нестају пред обелодањеном, непријатном истином да већ јако дуго практично читавом планетом управља добро повезана и умрежена шачица вампира и изопачених демона у људском облику. Сада су све маске пале, све илузије су срушене, а исцерено лице Антихриста свима нам се указује, попут дима који куља из спаљених остатака библијске Содоме и Гоморе.

У покушају да пронађу објашњење за актуелно стање и упозоравајуће знакове поред пута, многи су посегли за сублимирајућим и метафоричним језиком уметности. Наводи се често Кјубриков филм "Широм затворених очију" и теорије завере која га прате као инсајдерска најава Епстина и његовог дијаболичног деловања у кругу високог друштва. Чини се ипак да је један други филм далеко боље предвидео и објаснио содомитски блуд и разврат Епстиновог острва и његових посетилаца.

Ради се о италијанском филму старом пола века који је потписао Пјер Паоло Пазолини. Пазолинијев "Сало" спада у ред најексплицитнијих и најекстремнијих кинематографских дела, која су изузетно тешка и мучна за гледање. Ипак, без обзира на шокантност и бизарност сцена у филму, нико Пазолинијевог остварењу не пориче високу уметничку вредност и статус дела које позива на размишљање.

То је слободна адаптација романа Маркиза де Сада "120 дана Содоме", у коме Де Сад детаљно описује дела четири атеистичка париска "либертина" који поседују богатство и моћ да остваре план да отму шеснаест аристократских младића и девојака из њихових домова и одведу их у изоловани замак у Швајцарској, Замак Сијер; у пратњи четворице приповедача и осморице добро "обдарених"мушкарца, "либертини" проводе четири месеца наносећи ескалирајући низ сексуалних мучења младићима и девојкама, пре него што их коначно закољу и врате се у Париз. Младићи и девојке које треба поклати одабрани су због изузетне лепоте, младости (између дванаест и петнаест година) и друштвеног порекла.

Пазолини је радњу романа померио у времену, у период 1944-45, тридесет година пре времена снимања филма. Такође је географски померио радњу, са неприступачног замка на врху планине у Швајцарској на блештаву вилу на обали језера Гарда у малом туристичком граду Салоу, у северној Италији.

Колумна

Епстиново коло смрти

У Салоу је италијански фашистички диктатор Бенито Мусолини основао своју краткотрајну "Републику Сало" са својим преосталим присталицама. Иако се Мусолини не појављује као лик у Паолинијевом филму, његова очајничка, екстремна ситуација тог периода је свеприсутна; његова "Република Сало" била је последње упориште фашизма, спремно да се брани по сваку цену, чиновима крајњег зверства, након што је италијанска влада склопила предају са британским и америчким снагама, тиме променивши страну у последњој фази Другог светског рата.

У писању сценарија за "Сало" Паолини је извршио више значајних промена у ликовима Садовог романа; посебно је ставио већи акценат на социјални положај четири "либертина". У Садовом роману, "либертини" су тврдоглави аутсајдери који, упркос колосалном богатству, живе на обешчашћеној периферији француског друштва осамнаестог века и углавном су га несвесни, осим у мери у којој им може обезбедити људски материјал за њихове пројекте сексуалног мучења и покоља. Али "либертини" у "Салоу", обликовани Паолинијевом личном верзијом марксизма, замишљени су као симболични "типови" представника елите и јасно су потпуно саучесници како у Мусолинијевом фашистичком пројекту, тако и у италијанском друштву уопште.

Један од мучитеља представља војску, други правосуђе, трећи цркву а четврти пословну и политичку елиту. Младе девојке и дечаци доведени у либертинску вилу у Салоу, сви су отети под претњом пиштоља, са сељачких газдинстава и из осиромашених урбаних подручја; они су супротност Садовом одабраном саставу отете аристократске и имућне официрске деце.

У експлицитном приказивању перверзија, мучења и понижења којима фашисти излажу децу, Пазолини не штеди ни своје младе глумце ни гледаоца. Ређају се мучне и скаредне сцене хомосексуалних и хетеросекусалних силовања, сакаћења, копрофагије и на крају убистава која су пропраћена приповедањима остарелих проститутки и класичном музиком као обележјем буржоаског лицемерја и претенциозности. Свесни да им се ускоро ближи крај, Пазолинијеви фашисти се препуштају својим најболеснијим нагонима и анархичном осећају неограничене моћи који им њихов положај пружа. Крај филма, где мучитељи весело плешу са лешевима жртава, симболизује коначан тријумф смрти над животом, што је за Пазолинија био крајњи циљ фашизма и конзумеризма – уништење самог живота и сваке индивидуалности.

Како је Трамп издао своје бираче

Пазолинијев "Сало" је апокалиптички симболички манифест. Пазолини користи Де Садову причу као алегорију за савремено друштво које је, по његовом мишљењу, постало фашистичко кроз конформизам, потрошачку културу и уништење права историјских субјеката (сељака, радника). Фашизам, као крајњи израз и производ капитализма, даје онима на врху положај који их фактички ставља изнад закона и даје им осећај да су господари живота и смрти и богови на земљи.

Управо ту можемо да потражимо најочигледнију везу са Епстином. Епстин није само нудио тела малолетних девојака, он је заправо нудио искуство садистичког безакоња. На свом педофилском острву и на свом ранчу у Новом Мексику, он није био изоловани садиста и декадент, већ менаџер легалне и морално екстериторијалне области где људски и божански закони не важе и где је западна капиталистичка елита направила себи експерименталан простор, односно игралиште за некажњено иживљавање.

Тешко је предвидети да ли ће у будућности бити свеобухватне истраге и колико ће њих, на овом свету, одговарати за своја злодела, али сама чињеница да је толико тога већ изашло на видело говори нам да још увек има праведника који су спремни да се боре против таме и за истину, и то по цену сопственог живота.