Пре извесног времена, у једној сасвим безначајној интернет расправи, један од мојих пратилаца назвао ме "трећеразредном јавном личношћу" која нешто сматра и смара по подкастима, вероватно у жељи да ме увреди и понизи.
Изненадио се када сам му лајковао коментар и написао одговор потпуно лишен ироније да је сасвим у праву, додајући да никада себе нисам сматрао јавном личношћу, али да, ако по суду других то на неки начин јесам, онда је свакако боље бити трећеразредна или чак четврторазредна него прворазредна јавна личност.
У тај први разред ваљда спадају људи попут Здравка Чолића, Новака Ђоковића или Милоша Биковића, универзално препознатљиве личности на које сви полажу право и о којима дословно свако има неко своје мишљење. А то уме да буде итекако напорно за поднети.
Ко је уопште толико луд да жели да данас буде познат? Па још у Србији где такав статус често није нужно повезан са материјалним благостањем, па чак ни најелементарнијим средствима за преживљавање. Бити познат а сиромашан, па то је заиста паклена комбинација, али нажалост врло честа на нашој јавној сцени.
Нису без разлога Јевреји саветовали да је у животу најбоље бити богат, здрав и анониман. А та мудрост изречена је много пре појаве интернета који је славу пролетеризовао и банализовао до те мере да данас свака докона старлета која даје савете о шминкању или бубуљичави клинац који снима себе док игра игрице може стећи безмало милионски аудиторијум.
Са стотинама телевизија које функционишу у оквиру кабловских оператера, хиљадама подкаста и милионима блогова и инфлуенсерских профила на мрежама, заиста је постало тешко остати непознат. Чувена мисао Ендија Ворхола о томе како ће у будућности сви имати својих петнаест минута славе оваплотила се у дигиталној сфери у једном нарочито гротескном и бизарном облику.
У доба друштвених мрежа, инфлуенсера, ријалити програма и перманентне дигиталне изложености, слава се често представља као врхунско достигнуће и ултимативни циљ.
Недавно спроведена анкета међу припадницима генерације алфа (они који су рођени након 2010. и који долазе после фамозне генерације зед) утврдила је да они за најпожељнија занимања сматрају јутјуб подкастере и инфлуенсере, јер сматрају да је то најбржи и најлакши начин да се дође до новца и славе без превеликог труда.
Када смо ми били клинци маштали смо да постанемо фудбалери, глумци, певачи, писци, пилоти, војници итд. У свету у коме најплаћеније старлете са Онлифенса зарађују више од најбољих фудбалера Премијер лиге тешко је негирати да се нешто темељно променило у начину на који се познатост валоризује и монетизује.
Данас, у такозваној економији пажње, чини се да је најважније себе упаковати и продати као производ. Проблем је само што пажње нема довољно за све, па појединци све чешће прибегавају екстремним и очајничким покушајима да по сваку цену буду примећени.
Готово да сваке недеље можемо прочитати о неком бизарном трагичном исходу покушаја да се направи шокантни снимак или вирална објава за мреже. Недавно је у Аустралији ајкула одгризла руку девојци која је била превише заузета да примети злокобно пераје које јој се приблажава јер је правила савршени селфи са плаже. Све у жељи да импресионира и фасцинира гомиле непознатих људи који је прате на Инстаграму.
Филозофски и социолошки гледано, слава представља специфичан облик друштвеног огледала. Жан-Пол Сартр писао је средином прошлог века да је слава "други гроб моје слободе", али таква слава данас доводи до екстрема: славна особа више не припада себи, већ колективној имагинацији. Данас, захваљујући интернету и паметним телефонима, тај надзор је тоталан и незасит.
Док се у прошлости славна личност могла повући у приватност, данас сваки излазак у продавницу, свака неопрезно изговорена реч, сваки тренутак умора постаје садржај који се бескрајно репризира и рециклира.
Слава у 21. веку није племство које наслеђујеш или генијалност коју доказујеш, не, то је заморни перформанс који се одржава 24/7. Славна особа мора да буде доступна, занимљива, савршена и скромна истовремено. На дуже стазе, та когнитивна дисонанца и перформативни императвив исцрпљују. Анонимност, с друге стране, враћа човеку луксуз да буде досадан, несређен, промашен. Другим речима, да се осећа људски.
Савремена истраживања показују да стопа депресије, анксиозности и самоубистава међу славним особама значајно премашује општу популацију. Феномен парасоцијалних односа, где пратиоци и обожаваоци развијају емоционалну везу према особи која не зна за њихово постојање, ствара асиметрични терет. Славна особа прима хиљаде порука љубави и мржње, често у истом дану. То не може да не остави одређени траг на души.
Такође, у времену свеопштег дигиталног надзора у режији Палантира и других обавештајних програма и како локалне тако и глобалне политичке турбулетности, познатост често човеку ствара илузију обавезе да се изјашњава о јавним проблемима и осетљивим политичким питањима, што му последично црта мету и призива одмазду политичких противника и неистомишљеника.
Много се недавно писало и коментарисало о непристојном одговору једне студенткиње навалентној новинарки једне телевизије која је желела да је јавно легитимише, али у бруталности и вулгарности тог одговора садржана је управо генерацијска побуна против таргетирања и непријатељски став према јавном истицању и нежељеној препознатљивости.
Занимљиво да је управо међу припадницима Генерације Зед тај тренд ка слављењу анонимности и неистицања врло изражен. Цела та генерација одрасла је у култури лајкова и бројања прегледа, виралних објава и перманентног креирања садржаја за друге. Оно што је некада било забавно, постало је стресан и незахвалан посао. Притисак да свака слика буде савршено уређена, да сваки статус буде духовит, а сваки снимак бољи од претходног, довела је до психолошког прегоревања.
"Постојим, значи објављујем" замењено је са "Постојим, значи не морам то стално да доказујем". Они бришу своју интернет историју, стављају профиле у приватни режим или их потпуно гасе. Смањују број онлајн пријатеља и пратилаца, јер сматрају да су избирљивост и ексклузивност поново на цени. Схватили су да приватност понекад вреди више од пажње и да је контрола над сопственим јавним профилом неопходна јер познатост очас посла склизне у озлоглашеност.
Према том новом начину размишљања, људи који су стално одсутни са мрежа постали су привлачнији јер делују стварније, аутентичније и мистериозније. Другим речима, бити недоступан постало је већи статусни симбол него бити виралан. Бити својевољно анониман и свој много мудрије него бити јефтино познат и свачији.