Ако смо научили једну ствар у вези са Доналдом Трампом, то је да тај човек не одустаје лако од својих намера и планова, ма колико непопуларни и проказани у јавности они били. Последња у низу његових фантастичних замисли јесте изградња џиновске тријумфалне капије у Вашингтону.
Првобитни план је био да се у Вашингтону подигне 76 метара висока Тријумфална капија како би се обележила 250. годишњица оснивања Сједињених Америчких Држава. Ова планирана висина је више него дупло већа од Линколновог меморијала, а капија би требало да буде смештена између Линколновог меморијала и Арлингтонског националног гробља, места које симболизује помирење Севера и Југа након Грађанског рата.
Противници овог грађевинског подухвата тврдили су да то нарушава и гуши историјски пејзаж и да је то "узалудна монументална грађевина".
У међувремену, Трамп је објавио да ће капију претворити у "врхунски војни комплекс" са дроновима, снајперистима на крову и великим количинама снајперске муниције, наводно на захтев Министарства одбране и Еф-Би-Аја, као вид заштите престонице од могућих терористичких напада. Овај преокрет у замишљеној намени споменика само је додатно разгневио грађане САД који у огромној већини сматрају да данас нема разлога за подизање оваквог славолука, а поготово не таквог који представља својеврсно војно утврђење и на неки начин симболизује техно-милитаристички карактер који је Трампова администрација пригрлила.
Кроз историју, тријумфалне капије и славолуци су се градили како би се обележиле и овековечиле важне и велике победе над спољним непријатељима. Након што је 1805. године у бици код Аустерлица поразио руско-аустријске снаге, Наполеон је рекао својим војницима: "Вратићете се кућама само кроз тријумфалне капије". Фебруара 1806. године званично је наредио изградњу овог споменика како би обележио победе француске војске под његовом командом, а сама грађевина завршена је тек 1836, много година након Наполеоновог пада.
Париска Тријумфална капија висока је 49 метара, широка 45 метара и дубока 22 метра, са тежином од око 100 хиљада тона, и сматра се за један од највећих и најимпресивнијих славолука на свету. У осмишљавању њеног изгледа, Наполеон је намерно имитирао тријумфалне капије Римског царства, желео је да његова капија буде виша и масивнија од римских, како би кроз монументалну архитектуру нагласио величанственост свог царства. Њу је ипак по висини надмашила севернокорејска Тријумфална капија у Пјонгјангу, која је изграђена 1982. године у част отпора Кореје јапанској колонијалној владавини од 1925. до 1945, а њена висина износи 60 метара.
Из приложеног, може се закључити да би, ако буде изграђена по тренутним плановима и промерима, Трампова Тријумфална капија била убедљиво највећа на свету, што је сасвим у складу са добро познатом грандоманијом и предимензионираним егом америчког председника. Поставља се само логично питање: коју то Трампову и америчку победу овај споменик треба да прослави и овековечи?
То свакако не може бити киднаповање Мадура у Венецуели или силеџијско преузимање контроле над Гренландом од Данске, то су ипак сувише ситне и недостојне акције за једно тако моћно и амбициозно царство као што је америчко. Можда треба у вечност уписати зверско убиство 168 иранских девојчица у школи у Минабу? Или непријатну чињеницу да се већ седам месеци води рат у коме Америка троши скоро милијарду долара дневно а без икаквог видљивог резултата или користи за америчке пореске обвезнике?
Свидело се то Трампу или не, очигледни војни неуспех у Ирану биће оно што ће вероватно обележити Трампов други председнички мандат, ако се у међувремену не деси и нека још гора катастрофа. Неспособност да сломи Иранце и испослује промену режима, упркос сталним претњама малтене потпуним уништењем и перманентним ваздушним ударима, показала је практичну немоћ америчке војске и њене војне доктрине избегавања копненог ратовања по сваку цену, а из историјске перспективе није немогуће да ће се једног дана овај бесмислени и званично непроглашени рат изучавати у повесним читанкама као преломни тренутак после кога је уздрмана америчка доминација и званично кренула низбрдо стрмоглавом брзином.
У том случају, Трамп би свакако ушао у историју као председник који је саградио Тријумфалну капију након великог пораза којим је гурнуо читаву империју у процес опадања и деградације. Анкете показују да само 24 одсто Американаца подржава Трампово вођење рата са Ираном, а чак 80 одсто сматра да ће се ирански рат у будућности изразито неповољно одразити на амерички глобални рејтинг и перцепцију моћи у свету.
Наравно, они са афинитетом за иронију не могу а да се не присете како је Трамп по други пут освојио Белу кућу са предизборном причом о томе како је Америци доста скупих и бескрајних страних ратова који никуда не воде, као и да је обећао да ће, пре свега, препородити економију. Ратови не само да нису окончани, већ су повећани и проширени, а економија је тренутно, због високих цена нафте и резултирајуће инфлације, у тако поражавајућем стању да је Трамп био принуђен да прибегне нама добро познатим псеудокоруптивним триковима локалних политичара па је чак у једном говору помињао могућност да сваки пунолетни грађанин САД добије по пет хиљада долара на поклон ако републиканци на међуизборима (midterms) у новембру задрже контролу над Сенатом и Представничким Домом.
Шансе да се то деси су минималне, нарочито у случају Представничког дома где демократе уживају двоцифрену предност у анкетама, а ако би поред тога изгубио и тесну већину у Сенату, онда би био осуђен да остатак свог мандата проведе у озбиљној фрустрацији због немогућности да реализује свој политички програм и председничку агенду кроз законске предлоге.
Оваква подељена власт између председника и Конгреса могла би бити фатална и за шансе Трамповог наследника на следећим председничким изборима, без обзира на то да ли се ради о потпредседнику Венсу или државном секретару Рубију, јер непријатељски Конгрес обично сугерише и најављује промену страначког режима на идућим председничким изборима.
Иако до краја његовог мандата има више од две године, може се констатовати да је борба око Трамповог историјског наслеђа већ почела. Као човек у позним годинама, сасвим је природно да Трамп све чешће размишља шта ће остати иза њега и по чему ће бити упамћен као председник. Његов други мандат почео је изузетно енергично, у првој години потписао је чак 225 извршних наредби, више него Рузвелт 1933, што је рекорд у модерној историји. Масовне депортације, глобални царински рат, укидање америчке агенције за међународни развој и њених воук програма, повлачење из Париског климатског споразума – све су то биле одлуке и потези који су били на линији онога што су његови бирачи очекивали од њега.
Проблеми су почели када су средином прошле године кренуле игре око објављивања Епстинове листе, што је такође било део експлицитних предизборних обећања, а створена перцепција да Трамп избегава да објави комплетне Епстинове податке, јер крије степен и природу веза са сумњиво преминулим педофилом милијардером, бацила је непролазну сенку на његову администрацију и створила оштре поделе међу његовим савезницима и присталицама. На то се надовезао изразито непопуларан рат са Ираном, који све време прати фама да је заправо у интересу америчког савезника Израела а не саме Америке, као и да је Трамп уцењен да би покренуо тај рат.
Као неко ко је гласно обећавао да ће исушити вашингтонску мочвару и чији је политички бренд био "Америка на првом месту", тешко да ће Трамп моћи да се опере пред историјом и пред својим бирачима за овакве, најблаже речено, недоследности и издаје. У том смислу, његова Тријумфална капија, ако буде саграђена, биће монументални споменик једном од највећих разочарења и превара у америчкој политичкој историји.