Београд, отворени град

У пролеће, оквирно крајем априла и почетком маја, дани постају све дужи, мекши и топлији, напуне се баште градских кафића, паркови и улице напрасно озелене и расцветају се, а са свих страна, до касно у ноћ, одјекује готово медитерански жамор.

Овог пролећа, међутим, Београд није само најлепши, већ, усуђујем се рећи, и најслободнији велеград у Европи. У њему нема болесне русофобије, али ни доминантног антизападњаштва, он радосно и радознало прихвата најбоље из свих светова, дајући свему увезеном ону препознатљиву дозу специфичног "београдског шмека".

Од почетка војног сукоба у Украјини, Србија и Београд примили су, на радост локалних станодаваца и рентијера, немали број Руса и Украјинаца, а огромна већина се складно и успешно интегрисала у своје микро-средине. Можете неке од њих срести на литургији у Цркви Светог Александра Невског на Дорћолу како се заједно моле и причешћују. То није први пут, Београд је и након Октобарске револуције братски примио бројне припаднике беле руске емиграције која је, са своје стране, дала непроцењив допринос естетском, научном и културном развоју наше престонице.

У Београду тренутно, као у мало ком граду у Европи, можете читати и слушати и Спутњик и Би-Би-Си, можете отићи на велики митинг подршке Русији, али и прошетати се у колони плаво-жутих демонстраната који славе Украјину.

Подразумева се да свој геополитички избор, идеолошки став и дневнополитичко мишљење не намећете агресивно другима, јер онда почиње она ружна прича о искључивости, неваспитању и тоталитарној свести, а то никако не иде уз београдску лежерност, космополитизам и ширину. Београђани, премда се претварају да им је много стало до политике, ионако више воле да причају о спорту, ноћном животу и лепим женама, које се у необјашњиво великом броју, са првим зрацима сунца, појаве на улицама сваког пролећа.

Што се тиче спорта, овог пролећа су апсолутни хит Партизанове кошаркашке утакмице у Арени, које су фанатичним навијањем и спектакуларном атмосфером опчиниле читаву Европу, па су их бројни сајтови за путовања и културну понуду ставили на листе обавезних дестинација које морате обићи и доживети.

Субјективни осећај аутора ових редова говори да у Београду никада није било више странаца, из свих крајева планете, од узбекистанских достављача хране преко руских ИТ-јеваца до далекоисточних бизнисмена, па до вас допиру звуци најразличитијих језика чим крочите на улицу.

Има много егзотичних, али и оних које препознајете као западне. Многи међу тим Западњацима припадају племену дигиталних номада који су се трајно настанили овде још за време пандемије. Тада се наша престоница најжилавије одупирала увођењу најрестриктивнијих ковид мера, настојећи, по сваку цену, да одржи што је могуће нормалнији живот, а била је и једна од ретких која је омогућавала избор при одабиру вакцине, не само за домаће грађане већ и за стране држављане, што је довело велики број туриста у Београд.

Они који су тада, у време логорских локдауна, окусили аутентични мирис и укус слободе пронели су добар глас о "граду на Балкану где нормалност и здрав разум још постоје". То је, како се и могло очекивати, узбуркало зле, србофобне духове ових простора.

Због своје величине и слободарског, пркосног духа који га кроз бурну историју краси, Београд остаје вечита мета вербалног иживљавања искомплексираних провинцијалаца и размажених европоцентричних елитиста, како домаћих тако и оних из такозваног региона; за њих је двомилионски град, објективно, по свим параметрима, највећи између Беча и Цариграда, само заостала “оријентална касаба”, кужно место одакле треба по сваку цену побећи и угасити светло при изласку.

За разлику од њихових стерилних и скучених митлевропских градића и приморских варошица где су Србе држали у логорима пре само тридесетак година, Београд, на срећу, није етнички очишћен и оптерећен мржњом, већ се у њему негују различитости и мултикултурне специфичности и контрадикције нашег сложеног историјског наслеђа и вишедимензионалног идентитета. У њему су сви добродошли и свачији се културно-историјски траг препознаје и уважава, то је уосталом и оно што га чини једином истинском метрополом на простору бивше Југославије.

Као и све метрополе, он може бити опасан и брз, непредвидив и хаотичан, али је генерално безбеднији од већине европских градова упоредиве величине. Наша деца још безбедно ходају улицама када падне мрак, што је у једном Паризу, Бриселу или Риму постало незамисливо, јер постоје читави квартови, легла криминала и уличних банди, у које полиција уопште не залази.

То је, поред израженог гостопримства и богате културне и гастрономске понуде, увек једна од првих ствари које примете и истичу странци који дођу у Београд. У њиховим главама Београд још има имиџ опасног и дивљег места, што је малигни рецидив пропаганде деведесетих, али позитивна искуства путника намерника убрзано мењају ову злонамерно створену слику.

Њихово изненађење обично је још веће када их упознате са чињеницом да су управо владе неких од њихових земаља чак четири пута у 20. веку бомбардовале тај шармантни и гостољубиви Београд, често баш у пролеће, баш некако симболично на Ускрс. Као својеврсни град феникс, Београд је научио да љубављу побеђује смрт и разарање, да се изнова диже из пепела и обнавља из “једне капи воде”, да хришћански опрашта и иде даље, али и да не заборавља нането му зло.

У времену које долази, управо те тешке и болне лекције из прошлости представљају залог кудикамо светлије перспективе. Са својим специфичним геополитичким и геостратешким положајем, историјским искуством у коме се сударају и преплићу цивилизације Истока и Запада, односно Оријента и Европе, Београд је у јединственој позицији да у будућности буде отворени град помирених контраста и једно од кључних чворишта новог мултиполарног света који настаје на новим претпоставкама равнотеже моћи.

Место које врло лако може бити домаћин преговора и посредник између великих сила, као што је недавно, током званичне посете, наговестио чешки председник Милош Земан. Уосталом, није без разлога покојни чубурски писац, сликар и филозоф Драгош Калајић написао својевремено (а Александар Дугин преузео ту његову мисао) да је Београд заправо тајни центар света.