Прошле недеље емитована је завршна епизода серије "Наследници", чиме је стављена тачка на једну од најквалитетнијих и најутицајнијих телевизијских серија последње деценије. Ова мешавина драме и комедије, у продукцији ХБО кабловске телевизије, која је произашла из креативне симбиозе сценаристе Џесија Армстронга и режисера Марка Мајлода, освојила је публику врхунски написаним дијалозима, беспрекорном глумом и натуралистичком фотографијом и мизансценом, који гледаоцу стварају утисак да се неопажено шуња "мрачним коридорима моћи" и да присуствује најинтимнијим моментима живота једне изузетне богате, моћне, али и безнадежно дисфункционалне породице.
Сага о Логану Роју, остарелом медијском тајкуну, његовој неспособној деци и њиховој беспоштедној борби за контролу над породичном корпорацијом Вејстар Ројко могла би се укратко описати као нека врста савремене "Игре престола" на Волстриту, која потврђује све оне негативне закључке о свету супербогатих и деструктивној моћи новца које је генијални Скот Фицџералд још пре једног века извео у свом литерарном класику "Велики Гетсби".
Она је такође, делом, и студија о савременој Америци која незадрживо срља у пропаст због тога што су зле, способне и ментално јаке, какав је несумњиво патријарх породице Логан Рој, заменили покварени, неспособни и психолошки фрагилни, каква су његова размажена деца Конор, Кендал, Шивон и Роман. Ова смена генерација, спроведена у токсичној атмосфери разузданог непотизма, свеопштег полтронства и еродиране меритократије, симболично открива све паразитске одлике касне фазе шпекулативног капитализма, у коме инерција остваривања профита и раста вредности деоница често сакрива дубоке унутрашње проблеме и структурне слабости које, пре или касније, неизбежно доводе до пуцања економског и финансијског мехура.
Серија, такође, одражава значајно промењени однос према богатству и класној свести, који све чешће провејава кроз главни ток уметности и забаве. Пре четрдесетак година, ТВ сапунице о свету индустријалаца и богаташа, какве су биле "Династија" и "Далас", стварале су слику гламурозног, секси и динамичног живота финансијске елите, живота који би сваки човек било где у свету требало да пожели. Оне су биле најбоља реклама за амерички сан и капиталистички економски модел који се, пред сам пад комунизма, извозио на Исток.
Треба се присетити како је Богдан Тирнанић у својим колумнама поспрдно писао о томе како су удружења жена из Македоније тражила да се у Југославији забрани емитовање "Династије", јер наводно негативно утиче на комунистички морал својим приказима раскоши и декаденције трулих капиталиста, док је недавно преминула хрватска списатељица Дубравка Угрешић открила у својој збирци есеја "Амерички фикционар" како својевремено никако није могла да убеди своју мајку да у америчкој емиграцији не ужива сваки дан у џакузију, једући кавијар са својим љубавником, као што то чини Џоан Колинс у Династији, јер једва има новца за станарину и храну.
Емитујући се годинама сваког понедељка увече на државној телевизији, Династија је публици у бившој Југославији била прекоокеански афродизијак и прозор у један заводљиви ТВ универзум у коме су лепи људи у далеком и снегом завејаном Колораду зарађивали огромне своте новца, скакали из кревета у кревет, пили најскупљи шампањац и носили блиставе тоалете и забављали се сочним интригама, скандалима и сплеткама.
За разлику од слатких илузија Династије, "Наследници" нас уводе у један суморни и туробни свет, насликан испраним и загаситим бојама, где су ликови углавном неуротични, депресивни и потпуно лишени било какве способности да уживају у својој привилегованој егзистенцији и статусним симболима. Они се возе лимузинама и хеликоптерима, проводе лета на луксузним јахтама и егзотичним дестинацијама, али чини се да им све то не представља никакав посебан ужитак. Иако су вероватно богатији и од Карингтонових, Колбијевих и Јуингових заједно, млађа генерација Ројевих време углавном проводи у јаловим међусобним размирицама и детињастим вербалним увредама, покушавајући на тај начин да "заслуже" љубав и поверење свог емотивно недоступног и манипулативног оца.
Заједничко за све јесте то да су потпуно неспособни у ономе чиме се баве и да сви имају прегршт костура у орману.
Најстарији син Конор се залуђује политиком и троши породични новац на безуспешне кампање за председника и на своју девојку-бившу проститутку Вилу, Кендал је лечени наркомански зависник који се самозаварава да је модерни технолошки гуру, Шивон је заробљена у браку без љубави и пуна либералног презира за своју конзервативну породицу, док је Роман лајави и импотентни презрели дечак коме је врхунац сексуалног узбуђења телефонско слање слика свог полног органа средовечној директорки компаније.
На крају прве сезоне серије, надрогирани Кендал изазива саобраћајну несрећу у којој гине један конобар, а његов отац, свемоћи Логан, сакрива Кендалово учешће у удесу, користећи то касније као средство притиска и контроле над властитим сином.
Исто тако, у жељи да придобије очево поштовање и љубав, Роман пожурује лансирање сателита компаније, игноришући потребне безбедносне процедуре, што доводи до експлозије ракете и смрти неколико људи. Ништа није боља није ни Шивон која, иако изиграва либерала и феминисткињу, у једној епизоди користи своје моћи убеђивања и лагања како би спречила једну од жртава сексуалног злостављања да поднесе тужбу против компаније.
Јавна је тајна да су инспирација за Ројеве били аустралијски медијски магнат Руперт Мардок и његова породица, па се, тумачећи серију у том квазибиографском кључу, може закључити доста тога о менталном здрављу и карактерним особинама оних један одсто који управљају планетом.
Велики француски писац Стендал у својој чувеној књизи "Црвено и црно" написао је да је роман једно велико огледало који писац проноси цестом и које час одражава небеско плаветнило, а час прљаве локве и каљуге. Оно што је у 19. веку био роман, то је данас телевизијска серија, она је главна постмодерна проповедачка форма која верно осликава све главне феномене и друштвене противречности нашег доба.
У том погледу, "Наследници" су парадигматични и сатирични групни портрет глобалне олигархије, која је за време пандемије најмање три пута увећала свој капитал док се остатак планете давио под ковид маскама и губио своје фирме, уштеђевине и послове.
Можда је чак и такав неласкав и циничан портрет, ако узмемо у обзир оно што данас знамо о Џефрију Епстину и Подеста и-мејловима, превише улепшан и чист. Можда ствари заправо стоје далеко горе него што је Џеси Армстронг био спреман да нам покаже.