О насиљу и о лицемерју
Насиље није нов феномен у Србији, оно је наш упорни историјски сапутник, одувек злокобно присутно у породици, у школи, на радном месту и улици, али се никада до сада борба против њега није лицемерно користила као политичка и идеолошка монета за поткусуривање
Већ скоро два месеца на београдским улицама трају недељне протестне шетње против насиља које су почеле као спонтана грађанска реакција на стравичне мајске масакре у ОШ "Владислав Рибникар" и у селима код Младеновца. Два језива и наизглед немотивисана масовна злочина, који су се одиграли у распону од 48 сати и у којима је живот изгубило за сада 19 особа, шокирали су и до темеља егзистенцијално уздрмали нацију која је ушла у фазу преиспитавања свих вредности у погледу сопственог односа према насиљу, васпитању омладине и оружју.
Као прву реакцију на ове злочине, власт је најавила далеко строжу контролу личног наоружања и покренула је акцију добровољне предаје пиштоља и пушака, док је опозиција главног кривца за културу насиља у Србији пронашла у ријалити програмима. Од самог почетка протеста као главни захтеви анти-насилних шетача, поред смене министра унутрашњих послова и шефа БИА, истичу се и смене чланова РЕМ-а и забрана телевизија са националном фреквенцијама које емитују ријалити програме. Није баш сасвим јасно због чега су се опозициони прваци толико устремили на ријалити програме, јер не постоје никакви докази да су их виновници злочина пратили и да су, на било који начин, инспирисани њима.
Оба злочинца су изузетно млади људи, који су своју забаву искључиво тражили и проналазили на интернету, док је опште познато да ријалитије углавном гледају пензионери, а они, барем за сада, нису испољили неку нарочиту склоност ка насиљу.
Иако ниједан разуман и достојанствен човек не може и не треба да брани ријалити програме, у којима смо, између осталог, слушали како се причају дегутантни вицеви на рачун НАТО убиства трогодишње Милице Ракић и у којима су полуголе старлете газиле по српској застави, чини се да, барем у овом случају, зец лежи у неком другом политичком грму. Наиме, ријалити Парови се већ дуже време уопште не приказује на телевизији "Хепи", док је власник "Пинка", у виду уступка "новој постмајској реалности", одмах најавио укидање озлоглашеног ријалити формата Задруга.
С друге стране, на телевизији Нова С и даље неометано тече емитовање серијала Сурвајвор, који би се такође морао сврстати у ријалити садржаје. Да ли су сви ријалити програми једнаки или су неки можда, по опробаном орвеловском рецепту, једнакији од других? Или је можда проблем у томе што су "Хепи" и "Пинк", због своје популистичке оријентације, далеко отворенији и предусретљивији за емисије и госте са проруским ставовима, што је, из визуре коловођа прозападне опозиције, само по себи, већ неопростив злочин. Ту онда ријалити дођу као сасвим фин изговор и повод за ућуткивање политички некоректног мишљења.
Када смо већ код потенцијалне цензуре телевизијских садржаја због промовисања насиља, ако већ желимо да будемо поштени до краја, онда свакако не треба да се ограничимо само на ријалитије. Шта ћемо са домаћим серијама попут "Мочваре", "Сенки над Балканом" или "Клана", које се емитују на државној телевизији у ударном термину после Дневника, а у којима има далеко више насиља, вулгарности и сексуалних перверзија него у било ком ријалитију?
Занимљиво је да су многи креатори и протагонисти тих серија, пуни праведничког гнева и самодопадљиве моралистичке патетике, у првим редовима београдских протеста против насиља, а да су међу говорницима била и позната лица која су, поред вишедеценијског профитабилног медијског промовисања насиља, такође и у приватном животу често прибегавала дивљачким насилним испадима, због чега се против њих воде судски поступци. Да ли је заправо лицемерје најакутнија српска бољка?
Ако ћемо право, од хипокризије у односу на медијске приказе насиља мање-више сви подједнако патимо. Јер да је супротно одавно би се одрекли и "Кума", "Добрих момака", "Породице Сопрано", "Гоморе", читавог опуса Квентина Тарантина и свих других страних филмова и серија које убрајамо међу омиљене, а који врве од насилних сцена и мање или више прикривене глорификације криминалаца и протува. Тешко је неспорном уметничком вредношћу тих дела правдати излагање поводљивих дечијих умова непотребним, експлицитним сценама убијања, сакаћења, мучења и силовања. Штангла у главу је штангла у главу, без обзира да ли је рукама Тонија Сопрана или Кристијана Голубовића.
Од какве је друштвене користи укидање ријалитија као жртвеног јарца када је, баш у тренутку када је малолетни К. К. кренуо јутра 3. маја у свој крвави пир, у српским биоскопима, са громогласном рекламом, играо "Џон Вик 4", у коме свимa омиљени Кијану Ривс ватреним оружјем током три сата трајања радње без по муке убије 140 људи. То је она врста савршено дизајнираног конфекцијског акционог филма, сасвим налик видео-игрици, која је можда и најштетнија за људски ум и душу, јер, како је својевремено луцидно приметио руски режисер Никита Михалков у једном разговору са нашим Момом Капором, "нико те силне људе не ожали, нити се зна ко им је мајка, ни да ли имају сестру или брата. Нити како се зову. Сви изгину као да то уопште није важно".
У наставку тог цитата Михалков наводи да је пре више од 150 година један студент у Петрограду убио једну бабу и да је о томе један писац написао књигу и онда се од тада пишу дисертације о томе да ли је студент имао право да убије бабу или није. Управо у томе је, по Михалкову, кључна разлика између натчовека Запада и свечовека Истока, јер се у Русији (и Србији) увек размишља и расправља о вишем смислу неког чина, односно о апсолутној вредности сваког појединачног живота. Једино се у таквој врсти промишљене филозофске и уметничке обраде стварног насилног чина и његових многобројних последица може наћи путоказ у индивидуалној и колективној борби против ове вечито актуелне пошасти.
Насиље нипошто није нов феномен у Србији, оно је наш упорни историјски сапутник, одувек злокобно присутно у породици, у школи, на радном месту и улици, али се никада до сада борба против њега није лицемерно користила као политичка и идеолошка монета за поткусуривање.
Агресивност, као главни извор и покретач насиља, јесте инхерентни део човекове природе и његовог нагона за самоодржањем и као таква се, како нам Фројд поручује у свом делу "Нелагодност у култури", једино може потиснути, сублимирати и преусмерити кроз развој културе, образовања и духовности. Свако ту борбу обуздавања примарних нагона мора прво да добије дубоко у себи. Другим речима, против насиља ћете се далеко искреније и ефикасније борити ако свратите у библиотеку, музеј или цркву, него на улици, узвикујући политичке пароле и блокирајући путеве.
