Легенда о Књижари "Со"

Сваког јула и августа милиони туриста, међу њима и много њих из Србије, спуштају се ка југу како би обавили своје годишње ходочашће Медитерану. Одлазе у туристичке агенције и купују аранжмане за Грчку, Италију, Турску, Црну Гору, Хрватску, Египат или Тунис, а заправо све време мисле и сањају Медитеран.

Долазе да се поклоне мору, да их обасја древна светлост и да им у ноздрвама заигра слани дах вечности. Долазе да осете најинтензивније боје, укусе и мирисе на свету. Долазе да обиђу древне градове, старе манастире и цркве, да се опуштено шеткају пространим каменим шкверовима и мермерним палатама, као и да лутају уским, завојитим улицама у потрази за хладом и вином у каквој локалној коноби. Долазе да одморе екранима измучене очи и да ресетују сопствене збркане мисли на азурном плаветнилу пучине где се спајају и преплићу море и небо. Долазе да искусе, барем на само десетак дана годишњег одмора, чисту радост живљења у тренутку и згуснуту, неразводњену суштину битисања у завереничком дослуху са историјом.

Море је, на крају крајева, једина свима доступна метафизика. Није потребно бити песник или филозоф па да се у бескрајном плаветнилу удаљене пучине по којој споро клизи усамљени једрењак пронађе онај златни пресек древног и савременог, продужену метафору за смислен и виталан живот у хармонији са исконском природом и њеним законима.

Многи озбиљни историчари сматрају да један од узрока ишчашења и изопачења савременог света лежи управо у томе што је тежиште доминације и глобално значајних дешавања преселио са Средоземља на Атлантски океан, што је напустио своју "материцу цивилизације", престао да се окреће око ње, да живи за њу и по њеном непогрешивом и устаљеном ритму.

Некада, у империјална времена цара Душана, Срби су излазили на чак три мора, Јадранско, Егејско и Јонско. Читава наша историја од тада може се читати и као грчевита борба да задржимо приступ морима, упркос упорним и перфидним настојањима наших удаљених британских непријатеља да нас од мора одвоје по сваку цену, о чему је недавно на истом овом порталу изврсно писао Миломир Степић.

Иако данас нема директан излаз на Средоземно море, Србија се ипак може сматрати и делимично средоземном земљом, јер је, између осталог и захваљујући Црној Гори, културом, традицијом, вером и историјом везана за Јадранско море.

Од Његоша и писма из Италије преко експресивних дубровачких пејзажа Игњата Јоба до Дучићевих песничких и путописних ода Медитерану, српска култура је одувек имала у себи врло живу и богату средоземну компоненту која јој је обезбеђивала додатну цивилизацијску ширину, разноврсност и отвореност.

Данас, та помало запостављена медитеранска страна српске културе и српског идентитета пресудно почива на труду, таленту и енергији једног вансеријског писца и предузмљивог књижара. Тај писац је Никола Маловић, аутор награђиваних романа "Лутајући Бокељ", "Једро наде" и "Галеб који се смеје", без икакве сумње један од најбољих писаца средње генерације наше књижевности.

Никола није само књижевник и колумниста, он је, са супругом, и власник херцегновске Књижаре "Со", која је за безмало две деценије постојања постала култно место и незаобилазно састајалиште свих љубитеља  писане речи који свраћају у Боку Которску, један од најлепших светских залива.

Понекад се чини да се преко лета читав Београд, супротно свим законима физике, кроз неки магични левак слије у ту малу и шармантну бутигу, односно дућан, како Никола воли да је зове. У том скученом простору, који се налази на главном херцегновском тргу, накрцаном до плафона најразличитијим издањима, од најновијих бестселера до ретких и езотеричних књига, могу се преко лета, поред страних туриста и путника намерника, срести и многе знамените личности које долазе да купе нешто за читање на плажи и да са Николом прозборе коју пријатељску реч.

Ту се тако сасвим спонтано сусрећу и у разговору, уз обавезно вино и киселу воду, повезују познати књижевници, сликари, историчари, новинари, спортисти, издавачи, политичари и пословни људи. Тада Књижара "Со" постаје мали, ексклузивни дебатни клуб у коме се размењују мишљења и расправља о важним темама интегралног српства, али и васцелог човечанства.

Политичке и идеолошке поделе се, у медитеранском духу толеранције, занемарују и превазилазе, а специфична алхемија тог простора чини да чак и најбаналнија прича неосетно прелази у узвишене мисаоне сфере. Такви надахнути и распаљени разговори знају да се одуже до касних ноћних сати, па је сироти Никола принуђен да закључава бутигу тек пред саму зору.

Умор који се оцртава на његовом лицу често је директно пропорционалан финансијском успеху сезоне, а понекад је принуђен да, поред касе, истакне натпис упозорења на коме стоји јасна порука: "Због великог обима посла, имам само 15 минута за разговор".

Ипак, никада му није тешко да, у маниру искусног туристичког водича, објасни двема љупким Холанђанкама зашто је апсолутно неопходно да посете оближњи манастир Савина у коме је учио Његош, као и да фасцинираној породици из Новог Сада исприповеда филмски узбудљиву сагу о Стевану Вукотићу, првом Јужном Словену, Србину и Бокељу који је на руском ратном и научно-истраживачком броду "Предпријатије" у периоду између 1823. и 1826. опловио свет.

Посебан значај Књижаре "Со" је и у томе што већ неко време она функционише и као самостални издавач који се врло успешно бави превасходно бокељским и поморским темама које расветљавају дубоку и нераскидиву повезаност Србије и Боке Которске, односно српског копна и српског мора.

Све у свему, није уопште лако бити Никола Маловић преко лета, када са свих страна нагрну муштерије и гости, али јесте изузетно лепо. Ниједан српски писац нема тако непосредан контакт и живу интеракцију са својим читаоцима, као што ниједан други писац нема тако важну мисију као што је Николина, а то је да преко Књижаре "Со", као својеврсне истурене цитаделе, чува излаз српске књижевности и културе на божанствени Медитеран. Било би јако добро када би му и наша држава више и конкретније помагала у тој племенитој и драгоценој работи.