Постаје већ помало заморно читати грађанистичке дневне и недељне листове у Србији који пронађу начин да у сваки песимистично интонирани текст о дневнополитичким збивањима забринуто уметну обавезну флоскулу о тобожњем "повратку у деведесете".
Деведесете су постале у јавном дискурсу синоним за општу катастрофу и пакао на земљи, нека врста безличне бабароге којом се прети грађанима ове земље ако не пристану на баш сваки понижавајући ултиматум и бездушну уцену које долазе из редова представника западних (читај америчких) центара моћи.
Ако не уведете санкције Русији, ако не прихватите француско-немачки план за Косово и ако не пустите низ воду Републику Српску, поново ћете стајати у редовима за хлеб, а бензин ћете точити из кантица, баш као за време деведесетих, хорски нам се поручује, нимало увијено, из дефетистичких текстова и колумни бројних другосрбијанских култур-трегера и политичких инфлуенсера.
Код свих оних који су их проживели и који их се још увек врло добро сећају, постоји консензус да су деведесете биле нарочито тешко, болно и сурово раздобље за српски народ. Распад бивше државе, грађански ратови, избеглице и погроми, санкције и међународна изолација, хиперинфлација, несташице основних намирница, драстичан пораст уличног криминала, бомбардовање НАТО пакта, дугачак је списак ружних успомена и локалних феномена деведесетих који чине да само узгредно помињање ове деценије изазива трауматичан ефекат у свести просечног Србина.
Дуго времена су нас убеђивали да смо за све те невоље које су нас снашле током деведесетих искључиви кривци ми сами. Да нисмо разумели историјски тренутак и да смо, за разлику од комшија, били непослушни према највећој сили, да смо изазивали ђавола и да смо добили оно што смо тражили. Сличну аргументацију смо већ слушали и 1914. и 1941.
Постоји, такође, и једна школа мишљења која све више сазрева, како међу обичним светом тако и међу интелектуалцима, изграђена у подједнакој мери и на потоњим искуствима нашег региона и на глобалним геополитичким дешавањима, а која каже да је наша пропаст у последњој деценији 20. века била неизбежна, без обзира на пропусте и грешке, чињење или нечињење нашег државног руководства, да је антисрпска хистерија била сувише јака међу тада најјачим силама док су наши традиционални савезници били у дефанзиви, али и да смо се, као народ, прилично добро држали у незамисливо тешким околностима.
Сећам се како ми је Драгош Калајић још 2005. написао у посвети за свој роман "Српска деца царства" да он треба да послужи и као чувар успомена на "херојске деведесете српског народа" и како ми је та његова синтагма о "херојским деведесетим" дуго времена правила пометњу у глави, јер је била у колизији са општеприхваћеним наративом тадашње постпетооктобарске Србије. Како је време протицало, све више сам постајао склон да усвојим Драгошево виђење деведесетих.
Јер проценат правих правцатих хероја који су тада ходали међу српским народом био је задивљујуће висок, убеђен сам, ништа мањи него 1914.
Како другачије него као хероја достојних Стевана Синђелића окарактерисати мајора Милана Тепића и његове младе војнике Стојадина Мирковића и Драгана Драгановића који су се дигли у ваздух, одбијајући да без борбе предају непријатељу бјеловарску касарну пуну наоружања и муниције?
Није ли такође и див-јунак Миодраг Лазић, легендарни хирург из Ниша који је, као добровољац, одлазио у Републику Српску да оперише тамошње борце и цивиле, без обзира на националност, радећи у готово немогућим условима и преко свих људских граница умора и снаге?
Шта тек рећи о јунацима са Кошара или о пилоту Војске Југославије, потпуковнику Миленку Павловићу који је, уместо распоређеног млађег пилота, свесно полетео у смрт супротстављајући се, у неравноправној борби, ескадрили од чак 16 далеко модернијих и боље опремљених НАТО авиона?
Безбројни су примери чојства и јунаштва нашег народа током деведесетих и нипошто се не сме дозволити да се сећање на њихову племенитост, храброст и пожртвованост испрља подметнутим политиканским и пропагандним наративима о "крадљивцима беле технике" и ратним профитерима који потичу из непријатељских медијско-обавештајних кухиња. Наравно да је било и таквих, као што их има у сваком рату и свакој војсци од кад је света и века, али они су више били изузетак него правило.
Чак и ако изађемо изван оквира ратне тематике, можемо да закључимо да су деведесете биле далеко узбудљивије, виталније и стваралачки плодније време.
Култура је тада неспорно била на далеко вишем нивоу. Упоредите по квалитету, на пример, десет романа добитника НИН-ове награде из деведесетих (са изузетком несрећног Арсенијевића) са последњих десет романа који су овенчани овим некада престижним књижевним признањем.
Слично, на штету данашњег тренутка, делује поређење најбољих филмова деведесетих попут "Подземља", "Ми нисмо анђели", "Лепих села..." и "Убиства са предумишљајем" са највишим дометима српске кинематографије из претходних неколико година.
Много се, у најнегативнијем могућем смислу, говорило и писало о озлоглашеном турбо фолку деведесетих, као "смртоносном сјају" и парадигматичној музици епохе, али, у поређењу са најпопуларнијим хитовима данашње аутотјун генерације, они делују готово наивно и безазлено, попут песама хора Колибри, а такође није згорег приметити и да је рок сцена тада била неупоредиво јача и динамичнија.
За време деведесетих није било ријалити програма, таблоидне вулгарности и црна хроника били су сведени на разумну меру, а омладина није траћила своје животе на друштвеним мрежама и пред екранима паметних телефона.
Иако је због рата било оружја ко плеве, деци није падало напамет да убијају другу децу по школама. Национални набој је био далеко израженији, колективни дух није још увек био начет саможивим потрошачким менталитетом и неолибералном идеологијом профита, па су се и најбољи спортисти, без изузетка, одазивали на позиве за репрезентацију, играјући до последњих атома снаге за напаћени народ и освајајући златне медаље у финалима која се и дан-данас памте и препричавају.ž
Укратко, сулудо је тврдити да су деведесете биле добре, али није нетачно ни констатовати да смо тада, као народ, били далеко здравији, солидарнији и пожртвованији. Били смо сами против свих, као авангарда отпора Новом светском поретку и генерална проба за оно што касније очекује Русију. То је, из уметничко-драматуршке и филозофске визуре, само по себи, херојска позиција, али и морални капитал за мултиполарно доба у настајању који може наше тадашње поразе да претвори у будуће победе. Са промењеним геополитичким околностима, наш херојски менталитет из деведесетих, ако успемо барем делимично да га повратимо, може да буде итекако делотворан.