Деца антисрпског пропагандног зла и лукративни аутошовинизам за извоз

Апсурдно је и противприродно очекивати да српски порески обвезници учествују у финансирању нечега што се издаје за забаву, али заправо има за циљ да пред целим светом врло перфидно облати српску државу и српски народ

Серија "Деца зла", снимљена по истоименом роману судије Миодрага Мајића, потврђује да Срби једину шансу имају да уђу на престижне глобалне стриминг платформе попут ХБО-а и Нетфликса као силоватељи и ратни злочинци. Та улога дежурних кољача и дивљака, изгледа, једина која нам је дозвољена да играмо у индустрији забаве под патронатом Запада, закуцана је још средином деведесетих година минулог века.

У оном кратком предаху отворене западне мржње према Русији и Русима, негде између 1990-те и 2014-те, Срби су се наметнули као идеална православна замена за улоге негативаца у холивудским филмовима и телевизијским серијама. Од високобуџетних остварења попут "Миротворца" са Џорџом Клунијем и Никол Кидман, где Србин терориста хоће да дигне у ваздух зграду УН, преко трилера "Killing Season" у коме Џон Траволта игра злог Србина кољача кога јури добри пензионисани амерички војник у тумачењу Роберта Де Нира до сатиричне антиратне драме "Hunting Party" са будистом Ричардом Гиром која тематизује лов на Радована Караџића, Срби су готово искључиво приказивани као зликовци и насилници који представљају претњу за западну демократију и цивилизован свет.

Врхунац напора Холивуда да се усклади са хашком интерпретацијом савремене историје ових простора представља филм Анђелине Џоли "У земљи крви и меда" који је историјски прослављеног српског војника представио искључиво као убицу, силоватеља и распојасаног кабадахију. Учешће бројних истакнутих српских глумаца у овом срамном анти-историјском и антисрпском памфлету остаће као трајна мрља на репутацији домаћег глумишта, коју не могу опрати ни Дунав ни Сава.     

         

Истовремено, у домаћим продукцијама, под фирмом нужног уметничког "суочавања са прошлошћу", настојале су се аутошовинистички потврдити све оне најцрње предрасуде и стереотипи о српском националном карактеру и менталитету па смо добили остварења попут "Шишања" (Срби расисти и нацисти), "Српског филма" (Срби сексуални манијаци и морбидни перверзњаци), "Турнеје" (Срби примитивци и ратни злочинци), "Терета" (Срби етнички чистачи и скрнавитељи посмртних остатака)  и "Четвртог човека" (Срби ратни злочинци и сурови егзекутори цивила) која тенденциозно портретишу наш народ у најгорем могућем светлу.

Док су се Срби из петних жила трудили да мазохистички "чисте своје двориште" и да се, у циљу помирења, изнова ритуално посипају пепелом, кинематографије остатка региона, уз обилату инострану асистенцију, углавном су снимале филмове који су говорили искључиво о сопственим жртвама и туђој (читај: српској) кривици за грађански рат, па смо добили аутовиктимизацијска дела Јасмиле Жбанић ("Грбавица", "Кво вадис Аида"), хрватски високобуџетни филмски панегирик "Генерал" о Анти Готовини и најављени пројекат о "хероју" Насеру Орићу који припрема бошњачки глумац Емир Хаџихафисбеговић.

Нажалост, медијска пропагандна машинерија из 90-их која је сатанизовала читав српских народ и фалсификовала његову ближу и даљу историју, а све у циљу остваривања геополитичких интереса Запада на простору бивше СФРЈ и Балкана, још увек даје своје отровне плодове у виду радова савремених српских стваралаца који осећају потребу да готово у свако дело које шаљу за извоз у свет убаце по неки мотив који призива грех великосрпског национализма, мрачне ратне године и незацељене ране и трауме из тог периода.

Неки то, сасвим извесно, чине из искреног убеђења у преовлађујућу српску колективну кривицу за ратове на простору бивше СФРЈ, док други делују из конформистичке жеље да задовоље очекивања иностраних наручилаца и тиме обезбеде бољу прођу свом културном производу на међународном тржишту.

"Деца зла", чини се, више спада у другу категорију, јер се читав подзаплет о тридесет година старом убиству и силовању у Босни не уклапа баш органски у иначе добро исконструисану крими причу о корупцији у домаћем правосуђу и спрези криминала и политике у урбаном миљеу Београда. Освета за ратно силовање као мотив за почињене злочине тридесет година касније не пије воду ни на чисто логичком плану, што је далеко већи грех за један кримић од политичарења, јер захтева од гледалаца да прогутају потпуну бесмислицу да би силована муслиманка, којој су Срби претходно убили мужа, отишла да се породи, од свих места на кугли земаљској, баш у Београд.

Обашка што се ради о готово пресликаном заплету из једне од епизода из прве сезоне чувене серије "Закон и ред: одељење за специјалне жртве" (1999) у коме се силована муслиманка брутално свети њујоршком таксисти Србину који ју је силовао током рата у Босни.

Штета што је серија, која је сасвим солидно снимљена и има приличан потенцијал да заинтригира и увуче гледаоца у причу, постала жртва политичких и друштвених амбиција аутора књиге на којој је заснована. Као да је аутор романа Миодраг Мајић, иначе редовни гост "Утиска недеље" и интелектуална перјаница грађанистичког Београда, желео да, убацивањем српских ратних злочина из прошлости, обезбеди додатни медијски ветар у леђа и статус ангажованог дела за своје петпарачко крими штиво, које је, путем екранизације, стигло чак до ХБО-а.

Зло можда нема заставу, како тврди судија Мајић, али је немогуће не приметити да се оно, у делима за извоз домаћих аутора, пречесто одева баш у српску тробојку. Сасвим је извесно да се "Деца зла" никада не би докопала ХБО-а да, на пример, говоре о силованим Српкињама, што је, рецимо, тема романа Мирка Кордића "Јелена 93", јер то, напросто, није политички коректно.

Као што није политички опортуно и лукративно на филму говорити о фактографски документованом вађењу органа Србима у Жутој кући на Косову, па смо умало пре неколико година добили и наказну аутошовинистичку инверзију стварности у сценарију за несуђени филм "Мезимица" у коме српски државни апарат учествује у вађењу и трговини органима, али је финансирање тог пројекта, на сву срећу, обустављено.

Остаје нејасно како су "Деца зла" добила зелено светло у Телекомовој "Фајерфлај продукцији", која се налази у државном власништву и која је главни финансијер пројекта, јер је серија тек након што је снимљена продата ХБО-у. Апсурдно је и противприродно очекивати да српски порески обвезници учествују у финансирању нечега што се издаје за забаву, али заправо има за циљ да пред целим светом врло перфидно облати српску државу и српски народ.

Крајње је време да престанемо да мазохистички радимо у корист сопствене штете и да то називамо племенитошћу и ширином. Доста су само Срби опсесивно чистили по свом дворишту, време је и да други мало засуку рукаве, има и код њих у башти прегршт ђубрета, корова и змија отровница.