Боно Вокс: Зао глас који се далеко чује

Легендарна сатирична анимирана серија “Саут Парк” својевремено је, у једној урнебесној епизоди, објаснила узрок љигавости Боно Вокса тиме да он заправо није човек, већ ходајући измет у људском облику. Слично скатолошко-физиолошко поређење изнео је и његов старији колега рокер Роџер Вотерс из групе “Пинк Флојд” након што је Боно недавно јавно ламентирао над јеврејским жртвама од 7. октобра прошле године, не помињући ни једном речју десетине хиљада недужно убијене палестинске деце која су након тог датума страдала у суровој израелској одмазди.

Овај 63-годишњи рокер и фронтмен популарне групе U2, миљеник либералних медија и корпоративне олигархије из Давоса, одавно је стекао репутацију контролисаног политичког активисте, моралног егзибиционисте и лажног хуманитарца који се послушно одазива на сваку команду “дубоке државе” када треба искористити медијску видљивост своје музичке групе и послати неку политичку поруку у служби глобалистичких интереса.

Није важно да ли је у питању рат у Босни, промоција ЛГБТ идеологије, подупирање Грете Тунберг и “зелене агенде” или ватрена подршка Украјини и Израелу, Боно је увек ту да својом патетичном реториком и отрцаним концертним перформансима стане на страну богатих и моћних, оличених у Колективном западу, а против сиромашних и угрожених са Истока и Глобалног југа. Иако је популарност U2 на светској музичкој сцени одавно у стрмоглавом паду, што је и логично јер су последњи добар албум снимили пре неких двадесет и кусур година, Боно и његов партнер Еџ упорно одбијају да се, као други времешни уметници, посвете само музици и наступима који играју на карту носталгије, трагикомично покушавајући да остану релевантни тиме што ће се “накачити” на сваку врућу политичку и друштвену тему.

Последњи у низу Бонових политичких испада било је прекидање концерта U2 у Лас Вегасу током којег је захтевао од публике да узвикује име недавно преминулог руског опозиционог политичара Алексеја Наваљног како би послао поруку Кремљу и, како је рекао, научио Владимира Путина о томе шта је “слобода”.

Подразумева се да су сви глобалистички медији, од “Њујорк тајмса” преко Си-Ен-Ена до локалних испостава Н1 и Нова, усхићено пренели ово као најважнију могућу вест.  Није потребно посебно напоменути да је Бонова брига за политичке затворенике напрасно изостала у случају Џулијана Асанжа, који већ скоро пет година, на правди Бога и ивици живота, труне у британском затвору Белмарш, али и у случају Гонзала Лире, јутјуб блогера и америчког држављанина чилеанског порекла који је настрадао у украјинском казамату због критика упућених на рачун кијевског режима.

Због његовог лицемерја, корумпираности и недоследности, али и нападног додворавања британској круни, Боно је изразито неомиљен чак и код своје куће, у Ирској, где га третирају као националног издајника и продану душу.

Имао сам у животу прилику да седим на пиву са неколицином Ираца и сви одреда су спонтано осетили потребу да се, у име читавог ирског народа, извињавају за U2 и нарочито Бона. “Он је национална срамота која нас брука сваки пут када отвори уста”, рекао ми је још давно Енди Кернс, певач северноирске панк-рок групе “Терапи”, док смо испијали "гинисе" у једном пабу у Анкари.

Ирски новинар из Даблина Хари Браун написао је пре неких десетак година читаву полемичку књигу о Бону, “Фронтмен: Боно (у име Моћи)”, у којој је разоткрио много непријатних чињеница из Бонове биографије и детаљно анализирао његов јавни ангажман.

По Брауну, Боно Вокс је најпарадигматичнији пример колективних западних делузија о рокерима као бунтовницима и борцима за слободу који заправо служе као корпоративне марионете и амбасадори различитих глобалистичких и западних империјалистичких агенди. Он срчано пева о слободи, бунту и неконформизму, али заправо понавља и даље дисеминује политичке ставове и пропагандне наративе идентичне онима са фабрика лажи какве су Си-Ен-Ен и Би-Би-Си. Он плаче над судбином гладне и болесне Африке али бесрамно подржава западне патерналистичке, неоколонијалне пројекте експлоатације црног континента. Он говори о социјалној правди и економској неједнакости али избегава да плаћа порезе у својој родној Ирској, он се моли за мир и братство међу народима али су му најбољи другари ратнохушкачи и јастребови попут Тонија Блера, Пола Волфовица и Џона Мекејна.

Како закључује Браун у књизи, када све то ставите на гомилу и подвучете црту, тешко да црне наочаре и кожне панталоне, односно имиџ рок звезде, могу поправити ствари и спасити душу онога који ју је одавно продао ђаволу.

Наравно, излишно је уопште Србима објашњавати ко је Боно Вокс. Ми смо га “прочитали” међу првима, јер нас је задужио својим политичким ангажманом током рата у Босни. Тада је, у јеку турнеје “Зуропа”, када су U2 били вероватно најпопуларнији бенд на планети, током сваког концерта успостављао директну телефонску везу са “опкољеним” Сарајевом и захтевао увођење санкција и бомбардовање босанских Срба које је поредио са нацистима и Хитлером.

Истовремено је одржавао врло блиске везе са тадашњим амбасадором БиХ у Уједињеним нацијама Мухамедом Шаћирберговићем, а њихова тесна сарадња на антисрпској пропаганди крунисана је једним страственим француским пољупцем који је овековечен од стране фото-репортера. Касније, када се заратило на Косову, Боно је поново био у првим редовима када је требало, пред камерама, ронити крокодилске сузе за трагичну судбину косовских Албанаца и призивати војну интервенцију НАТО-а.   

Легенда каже да је Пол Дејвид Хевсон одабрао своје уметничко име по продавници слушних помагала која се налазила у Даблину преко пута гараже у којој је вежбао његов први бенд. Допало му се како Боно Вокс звучи на латинском и значење које се крије иза тог назива.

Добар глас, како каже наш народ, далеко се чује, а лош глас још даље.

Упркос имену које је себи одабрао, Боно је управо тај лош, односно зао глас, који се далеко чује и који наноси много штете народима који се нађу на мети западне ратне машинерије и њене пратеће пропаганде. Ипак, и он, такав какав је, може бити од велике користи као мерни инструмент праведности и истинитости, када неку ситуацију не познајемо довољно добро. Метода је јасна и врло једноставна: чим видите да се Боно против нечега ангажовао и да нешто критикује и напада, знаћете, готово без грешке, да је то исправна страна.