Вероватно да не постоји јавна личност око које сам се више "свађао" с пријатељима и познаницима од Николе Јокића. Замерали су му Срби свашта, од тога да не игра довољно за репрезентацију преко његове подршке актуелном председнику Србије до тога да снима рекламе за кладионице, а ја сам га упорно бранио изношењем чињенице да Србија, поред Новака Ђоковића, тренутно нема бољег глобалног амбасадора од њега. Само потпуно луд и аутодеструктиван народ би се својевољно одрекао таквог бисера и светски признате спортске величине у другом најпопуларнијем спорту на свету.
Колики је друштвени, дипломатски значај Јокића за Србију довољно говори то што га је и председник Кине Си Ђинпинг апострофирао у ауторском тексту за "Политику" као некога ко подржава и инспирише развој кошарке широм планете.
Делић Јокићеве славе припада и српском народу
Он чини много за имиџ и препознатљивост наше земље и народа простом чињеницом да му уз име у свим директним преносима, шпицама и извештајима спортских емисија који имају милионски аудиторијум стоје застава и име Србије. Да се разумемо, његов фантастичан успех само је његов, плод срећне комбинације његове богомдане вештине и мукотрпног рада, али барем делић славе коју је достигао припада и народу и кошаркашкој традицији која га је изнедрила. Поред тога, он својим скромним, ненаметљивим понашањем и лепим васпитањем даје изузетан пример деци широм света како врхунски спортиста треба да изгледа и да се понаша.
Ипак, без обзира на све неоспорне Николине играчке и људске квалитете, чини се да постоји неки незадржив порив, не само код нас, да се омаловаже и оспоре његова изузетна постигнућа и необичан, бајковит каријерни пут. Као да Јокић, ни крив ни дужан, постаје лакмус папир и огледало за туђе фрустрације и комплексе.
Тако смо могли слушати и бесмислице попут оних које је изговорио велики Тони Кукоч када је изнео тврдњу да Јокић, као шестоструки Ол-стар играч, троструки МВП, МВП финала и шампион, није још превазишао Рађу и Дивца, који су, уз све дужно поштовање, ипак играли епизодне улоге у Америци.
С друге стране, Американци, у принципу, воле приче о "спортским Пепељугама", о тимовима и играчима који се појаве ниоткуда, као аутсајдери, и онда побеђују фаворите и етаблиране звезде. Никола се савршено уклапа у тај наратив, дошао је у Америку из малог клуба "Меге" као 41. пик драфта, исмевали су његове физичке недостатке и дефанзивне пропусте, а сам тим који га је изабрао очекивао је да ће, у најбољем случају, бити поуздана резерва за Јусуфа Нуркића, који је био пројектован за стартног центра.
Несебичан начин игре и узорно понашање
А онда су се у једном тренутку повредили бројни играчи у екипи, а Никола је, помало стидљиво, први пут заузео место у стартној петорци 15. децембра 2016. и остало је, како се обично каже, историја. "Денвер" је у њему пронашао јединственог центра-плејмејкера око кога се врти читава нападачка игра екипе, а клуб је, око тандема Јокић–Мареј, растао из године у годину, да би прошле године коначно стигао и до шампионске титуле, прве у историји франшизе.
Својим несебичним начином игре у коме је често лични учинак жртвовао за добробит тима и узорним понашањем које је оперисано од драме и егоманијаштва, Јокић је пресудно утицао на то да екипа развије тимски дух и победничку културу која је јединствена у НБА. У међувремену, наш Никола је стигао и до три титуле најкориснијег играча лиге, али је константно био прозиван од најпопуларнијих спортских коментатора и аналитичара да нема довољно успеха у плеј-офу, без обзира на чињеницу да му је неколико година заредом тим био десеткован повредама.
Један од њих, бивши НБА кошаркаш скромних вештина и минорног учинка Кендрик Перкинс започео је малициозну кампању на националној телевизији да Јокић добија МВП признања само због тога што је бео. Тај пропагандни трик је упалио у помахниталом воук амбијенту савремене Америке, где је оптужба за белачки расизам најефектнија тактика за поништавање, па је већ виђено треће узастопно МВП признање за Јокића отишло у руке Џоелу Ембиду, играчу који је у том тренутку имао далеко мање успеха у плеј-офу и који се, по правилу, увек повређивао када дође време за одлучујуће утакмице. Али је био тамне пути, што је ваљда било довољно.
Никола се није жалио по медијима нити је, попут Ембида претходних година, кукао на друштвеним мрежама, већ је одигао један од статистички најдоминантнијих плеј-офова свих времена у коме је бележио просечно трипл-дабл са тридесет поена, постао шампион НБА и најкориснији играч финала, чиме је, барем накратко, запушио уста свим неверним Томама. Чинило се да је Јокићев статус најбољег играча на свету зацементиран барем до краја овогодишње сезоне.
А онда је недавно објављено да је Јокић поново освојио признање за најкориснијег играча лиге (треће у четири године), чиме се квалификовао за заиста елитно друштво највећих кошаркашких легенди попут Џордана, Абдул-Џабара, Леброна, Меџика и Ларија Берда, што је изнова испровоцирало све отворене и притајене Јокићеве мрзитеље у медијима да се хорски огласе.
Легендарни Шекил О'Нил, у нападу љубоморе, покушао је да понизи Николу тако што је, у тренутку објављивања награде, уместо да честита као што је основни ред, у лице током директног телевизијског преноса рекао добитнику да мисли да је други играч (Шеј Гилџес Александер) више заслужио награду, бивши играч Гилберт Аренас прогласио је Јокића најгорим МВП-јем у историји лиге, а већ дежурни Јокићеви критичари попут Стивена Еј Смита, Ника Рајта и Скипа Бејлиса искористили су прилику да поткаче Јокића и његов тим.
Отровне медијске стрелице мотивација за српског аса
Истина је да је само објављивање добитника МВП-ја дошло у најгорем могућем тренутку за Николу, у моменту када су губили два према нула од Минесоте и када је деловало да ће "Денвер" бити почишћен из овогодишњег плеј-офа, што никако није пријатна ситуација за шампионски састав.
Као да су све те отровне медијске стрелице упућене Јокићу и "Денверу" само додатно мотивисале нашег аса да коначно покаже свој раскошни таленат у пуном сјају. У наредне три утакмице одиграо је врхунски, готово без грешке, и помогао свом тиму да добије три узастопна меча и преокрене серију, да би "Минесота" изједначила у шестој утакмици и изборила мајсторицу на "Денверовом" паркету у недељу увече.
Без обзира на то како се серија заврши, партија коју је Јокић одиграо у петом мечу биће запамћена као једна од најблиставијих икада виђених у НБА доигравању. Након званичне доделе МВП признања Јокић је у тој утакмици постигао 40 поена, поделио 13 асистенција, без иједне изгубљене лопте и с високим процентом шута, поигравајући се са званично најбољим дефанзивцем НБА лиге Французом Рудијем Гобером као с недораслим дететом.
Показало се, као и много пута до тада, да у Николином случају "тиха вода брег рони" и да "никада не смете да потцените срце шампиона", али да је Никола Јокић сасвим извесно један од најбољих кошаркаша у историји ове игре и велики понос наше земље и нашег народа.