Аутошовинизам Срба и Руса: Илузије јаче од искуства
Данашњи руски и српски аутошовинисти ближи су аутошовинистима у бившим или садашњим азијским, афричким и латиноамеричким колонијама, него својим тобожњим интелектуалним прецима, руским и српским "западњацима" из 18. и 19. века
Србофобија западних медија, НАТО агресије на Републику Српску Крајину, Републику Српску, СР Југославију, убиства, пљачка и етничко чишћење Срба из Крајине, са Косова и Метохије, уништење српских светиња, данашња насиља и злочини над Србима на Косову и Метохији, притисак на Србију да их се одрекне, асимилација Срба у Црногорце, Хрвате, Македонце - све то, очигледно, није довољно да српске политичке, пословне, медијске, академске елите трезвеније сагледају свет око себе.
Не помаже ни чињеница да је у међувремену НАТО користио готово потпуно исте методе разбијања држава и уништавања најразличитијих етничких група и заједница у целом свету, нарочито у Либији, Сирији, Украјини.
Неузвраћена, слепа љубав према Западу, жеља за придруживањем "развијеном и демократском свету" јача је од опипљивог, личног и колективног искуства. У српским медијима НАТО земље – ЕУ и САД – и даље су извори и утоке сваког морала и поретка. Њихови економски модели, религијска учења, академске парадигме, политичке фразе сматрају се обавезујућим. Свако одступање назива се екстремизмом, кажњава се или маргинализује. Пусте жеље и илузије важније су од стварности.
Руско и српско јавно мњење болују од сличне бољке
Сва истраживања јавног мњења, међутим, потврђују да у српском друштву, ван привилегованих слојева, таквих илузија има све мање. Оне, штавише, постепено нестају и у политичким, пословним и медијским елитама. Подела унутар српског друштва је, ипак, лако видљива. Шта ће преовладати? Медијска спиновања и кампање застрашивања, или трезвена процена стварности, укорењена у искуству?
Полемике које се у Русији воде поводом специјалне операције у Украјини потврђују да и тамошње јавно мњење болује од сличних болести. Понекад изгледа као да се главне линије фронта не налазе у Украјини, него у јавном мњењу Москве и Санкт Петерсбурга. Највиша власт и најшири друштвени слојеви на рационалан начин процењују опасност. Унутар јавног живота постоји, међутим, значајна струја која за све што се догађа оптужује – Русију.
Љубав руских "либерала" према Западу, како изгледа, ништа не може да поколеба: западна русофобија, прекршена обећања и лажи, међу којима су оне које ових дана отворено признаше Ангела Меркел и Франсоа Оланд само врх леденог брега, војно опкољавање Русије, размештање до зуба наоружаних НАТО трупа на пушкомет од Петерсбурга, њихов продор, кроз Украјину, ка Москви, нуклеарне и биолошке претње из Украјине, отворена подршка НАТО земаља асимилацији и уништавању руског становништва у Украјини, као и конвертитској русофобији дела тамошњег становништва.
Одакле долази ово упорно уљуљкивање у илузијама? У образованим руским и српским слојевима, који тако често исповедају некритичку веру у Запад, постоји јасна свест о европском идентитету руске и српске културе. Европа је, ако се тако може рећи, заједничка мајка западноевропских и источноевропских култура. Тешко се, на рационалан начин, може поверовати у њену намеру да себи одсече једно од своја два плућна крила. Управо то се, међутим, догађа.
И то није први пут – напротив, данашњи поход Запада на Исток је само један у дугом низу. Изгледа као да се свако уједињавање Европе мора завршити јуришом на Русију. То се, са познатим последицама, догодило у добу Наполеонове и Хитлерове Европе. Данас се, са проамеричком ЕУ, историја понавља.
Уз све разлике између историјских искустава Руса и Срба, "западњаштво" је дубоко укорењено у њиховим традицијама. Но ни реформе Петра Великог, нити идеје Доситеја Обрадовића нису имале за циљ добровољно потчињавање власти Запада. Напротив, циљ Петра Великог било је јачање руске државе и њено претварање у велику силу. Савети које је Доситеј Обрадовића давао Карађорђу били су срачунати на то да се, уз руску подршку, ојача самосталност Србије.
Данашњи српски "западњаци" воле да се позивају на Јована Скерлића. Сви његови напори били су, међутим, усмерени на збијање редова у отпору Аустро-Угарској. Треба прочитати текст Светли дани да би се видели његови критички ставови према "Европи", снага његовог родољубља, одушевљење са којим је 1912. поздравио Први балкански рат и ослобођење Старе Србије.
Овде, у ствари, и није реч о "западњаштву", него о појави коју је Зоран Ћирјаковић сасвим умесно назвао "аутошовинизмом". Она је продукт колонијализма, а не изворне потребе једне заједнице да стекне објективан и поуздан увид у стварност.
Прво дијагноза, па оздрављење
Данашњи руски и српски аутошовинисти ближи су аутошовинистима у бившим или садашњим азијским, афричким и латиноамеричким колонијама, него својим тобожњим интелектуалним прецима, руским и српским "западњацима" из 18. и 19. века.
Карактеристично затварање очију пред чињеницама у име илузија, дивљење према Западу и потцењивање сопствених предања, отворено прижељкивање стране окупације, како бисмо коначно прихватили "европске и западне вредности" - све су то симптоми аутошовинизма, зачуђујуће слични у најразличитијим земљама широм света.
Коначно, мора се признати да руске и српске хуманистичке и друштвене науке нису темељно и детаљно истражиле феномене западне русофобије и србофобије. То, до недавно, једноставно није постојало као тема у руској историографији. Код Срба су можда најзначајнији учинци Милорада Екмечића. Детаљно је, међутим, истражен специфични феномен србофобије римокатоличког света, где су најважнији радови Радослава Грујића, Јована Радоњића, Виктора Новака, Василија Крестића и још неколико аутора. Англосаксонска, или немачка русофобија или србофобија остале су, међутим, недовољно истражени и зато, недовољно јасни појмови.
Да би се трагало за оздрављењем, мора се успоставити дијагноза. Зато нам је потребно дубинско, темељно познавање два питања: колонизаторског етоса западног света, и глобалног феномена аутошовинизма.
