Генерал Ратко Младић припада, без икакве сумње, главном току српске историје. Сагледан у дужој временској перспективи, у ширем историјском контексту, он ће остати упамћен превасходно као главнокомандујући војске која се борила за два кључна ратна циља: за спречавање геноцида над српским народом и за одбрану његовог права да остане у једној, својој, заједничкој држави.
Главни покретач устанака Срба у Крајини 1991. и Републици Српској 1992. био је, наиме, страх од понављања 1941. године, од геноцида започетог 1914. у покољима над српским цивилима у Подрињу, у концентрационим логорима Добој и Арад, да би био настављен 1941. по безбројним стратиштима широм Независне Државе Хрватске. То није била политичка манипулација, нити злоупотреба прошлости; 1991. још су биле живе генерације које су у непосредном, личном искуству носиле 1941. годину. Тамо где није стигла Младићева војска, геноцид је поновљен, по трећи пут у 20. веку.
Геноцид у Независној Држави Хрватској био је кључно формативно искуство Срба у 20. веку. Та колективна траума била је утолико страшнија јер су масовне злочине, почињене на најстравичније начине, починили они који су сматрани браћом, деловима једног народа. Да се Срби са том траумом нису суочили и да је нису залечили, види се и по томе што се у српској јавности и данас избегава да се ствари назову својим именом, онако како то чине остали народи који су претрпели геноцид, Јевреји или Јермени. Када се набрајају непријатељске војске из Другог светског рата, и данас се пише о "Немцима, Италијанима, усташама, Бугарима"... Масовни злочини у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу били су "немачки", али покољи у Јадовну, Јасеновцу, Гаравицама, Старом Броду нису били "хрватски", нити "муслимански (бошњачки)", него "усташки". Србија нема дан сећања на геноцид над Србима 1941-1945; српски парламент се ни данас не усуђује да донесе чак ни резолуцију о овом геноциду. Образложење гласи: то би могло да наљути Хрватску, која би онда могла да се испречи на нашем "европском путу"...
Крајина и Српска нису хтеле да дозволе да им децу и жене живе спаљују у црквама и кућама, да их кољу, силују и живе сахрањују по крашким јамама. А то је 1991. и 1992. јасно и гласно најављивано, и у Загребу и у Сарајеву. Жртве таквих траума могу да почине ужасне, осветничке суровости. То се и догађало. Ратови су стравична ствар и из њих нико, па ни Срби, не излази чист и безгрешан. Тако је било и 1918. и 1945. године.
Треба прочитати пресуду Хашког трибунала у процесу против генерала Ратка Младића. Ту, наиме, није доказана одговорност генерала Ратка Младића ни за један ратни злочин. Као историчар и експерт одбране генерала Младића у Хашком трибуналу могу да посведочим да се у том документу, који жанровски припада нечему што би се могло назвати ненаучном фантастиком, нашла и једна тобоже моја реченица, коју никада нисам ни изговорио нити написао. Са друге стране, као што је познато, Хашки трибунал ослободио је сваке кривице Орића, Готовину, Харадинаја и сличне; док Срби труну и умиру у њиховим казаматима, они које су осудили због злочина почињених над Србима могу се пребројати на прсте једне руке. И тих неколико несрећника одавно су на слободи. Хашки трибунал је, дакле, објавио да се Срби могу некажњено убијати, као некакве бубашвабе, или прецизније – бубаруси. О томе најјасније сведочи однос овог суда према масакрираним српским цивилима у општинама Сребреница, Братунац и Милићи са једне, и стрељаним војницима Армије БиХ из Сребренице са друге стране. Нема у Хагу ни правде, ни истине, ни разума; то је само још једно велико српско стратиште.
Други кључни мотив за побуну Срба 1991. и 1992. била је одлучност да се сачува држава у којој су Срби били уједињени и заштићени, за коју су њихови преци платили рекама крви у два светска рата. Генерал Ратко Младић остао је, као официр ЈНА, за разлику од великог броја својих колега, веран положеној заклетви. Док је југословенска држава постојала, он је штитио њен уставни поредак. Када је непријатељ опкољавао касарне и пуцао по војницима ЈНА, он га је кажњавао. Када је та држава разбијена, у времену конфузије и југословенских илузија, он је тачно знао шта му је чинити.
Има оних који тврде да је Ратко Младић био генерал у једном бесмисленом, братоубилачком рату, који ће разумни људи желети што пре да забораве. Стога се он, тобоже, не може поредити са прослављеним српским војводама – Путником, Мишићем, Степановићем, Бојовићем. Српски народ је, међутим, 1991. године нападнут баш као 1914. и 1941. НАТО државе учиниле су све што су могле да би разориле Југославију и ратовале су против Срба рукама суседних народа, чије су политичке елите, као и 1914. и 1941, биле више него спремне да им послуже. Тек када је генерал Младић поразио и бошњачке и хрватске војске, све маске су пале и НАТО је 1994. и 1995. године ушао у отворен ратни сукоб са Војском Републике Српске. Генерал Младић и његова војска, потпуно сами, под санкцијама Србије, без подршке Русије, тукли су се и са НАТО пактом. Најмоћнија војна армада у историји, на врхунцу своје моћи, понижена је када је Младићева војска похватала њене војнике и везала их за антене и остале потенцијалне циљеве ваздушних напада. Да је Младић победио и у овом рату, сведочи постојање Републике Српске. Он је своје војничке задатке испунио. Попуштања и компромиси одиграли су се за зеленим, преговарачким столом.
Победнички, одбрамбени рат против окупатора и њиховних локалних помоћника везује генерала Младића за традиције војвода Мишића, Степановића, Бојовића и Путника. По томе што су га Срби, које је бранио и сачувао, издали и предали непријатељу, који му је потом јавно судио, како би га пред историјом осрамотио, он подсећа и на генерала Дражу Михаиловића.
На Дражину судбину подсећа и мржња којом су га овенчале управљачке елите суседних народа. Не треба очекивати да ће се то икада променити; нема разлога, међутим, да то има било каквог утицаја на однос Срба према генералу Младићу. Српским Југословенима за подсећање – СФРЈ не постоји већ готово 40 година.
Главни непријатељи Младићеве војске, Англосаксонци и Немци умеју, међутим, и да изненаде. Први обично сачекају коју стотину година, да би непријатељу подигли споменик или по њему назвали неки хеликоптер или ракету. Тако су урадили са својим рођеним, убијеним краљем Чарлсом I, са Биком који Седи, Апачима и томахавцима. Потоњи су, пре Хитлера, умели да се понесу чак и витешки. О томе сведочи Макензенов споменик српским јунацима, браниоцима Београда из 1915, на Кошутњаку. Данас је, међутим, јасно – Хитлерова сенка је предуга и из ње се лако не излази.
Иронију на страну, историја је ипак непогрешив судија. Пишу је победници? Да, али само онолико колико траје њихова сила. Како рече Богдана Кољевић, не треба сумњати да ће историја генерала Ратка Младића временом сместити тачно на оно место које му припада.
Како објаснити данашњу, митску популарност генерала Ратка Младића међу Србима? Поштовање својих војника стекао је личном храброшћу, победничким етосом и војничком харизмом. Остао је поштен, без мрље у каријери. Посебно важно – његова породица, уместо да се обогати на народној муци, са њим је поделила и мучеништво и страдања. И коначно, на најдубљем нивоу, "конац дело краси" – умро је као у епским песмама, као засужњени јунак. Још од Светог кнеза Лазара Косовског, преко деспота Ђорђа Бранковића и небројених, по тамницама уморених хајдука, па до Карађорђа, Драже Михаиловића и Слободана Милошевића, Срби воле и памте оне који мученички скончају, на бојном пољу, коцу, у тамници, за свој народ, "за крст часни и слободу златну".
На крају, запитајмо се због чега су Срби издали Ратка Младића, Радована Караџића, Слободана Милошевића и све остале хашке заробљенике? Јудинских тридесет сребрњака данас се зову – европске интеграције. Јуди је бар исплаћена његова награда. А Србија? Зар се она и данас, 2026. године, не тетура и пузи на свом европском путу? Јесмо ли успели да макар допливамо до тог Титаника? Је ли претерано рећи да Србија данас непријатељу предаје Србе на Косову и Метохији, поново у име европских интеграција, на исти начин као што је издала Ратка Младића?
Тешко је отети се утиску да смо сви заједно, свакога дана, на некаквом вишњем испиту. Хоћемо ли коначно да ставимо прст на чело? Да ли ћемо макар да освестимо шта је учињено, у наше име, са Крајином и шта се данас чини са Косовом и Метохијом? Хоћемо ли се коначно, као народ, покајати за издају генерала Ратка Младића, који нас је сачувао и који је за наше животе и нашу слободу дао све што је имао? Враћамо ли се заветима својих предака? Или настављамо да их газимо?