Homo Iugoslavicus
Будући да се залаже за свођење српства на троморавско ужесрбијанство и из тога проистекле просторне оквире "довољне", "безопасне Србије", homo iugoslavicus је посебно алергичан на свако помињање српског св(иј)ета, а још више српског етничког простора или традиционалног појма српске земље
Иако је од нестанка (велике) Југославије прошло више од три деценије, још увек је немали број у Србији – нарочито у Београду – оних који имају српско порекло, те имена и презимена која звуче српски, а јавно самопоричући истичу да "само Југославију признају као своју државу", да се на пописима становништва "национално изјашњавају као Југословени" и да немају ништа са српским идентитетом, већ да се "осећају искључиво Југословенима".
Наравно, то им не може нити треба било ко да оспори или забрани. Разумљиво је нарочито у случају потомака из национално мешовитих бракова. Мада је, с друге стране, прилично индикативно, не само зато што је таквих појава занемарљиво мало у осталим државама проистеклим из растакања СФРЈ. А замислимо да се неко тридесетак година после нестанка Аустроугарске 1918. са политичке карте Европе – дакле 1950-их – осећао и декларисао као Аустроугарин!?
Неојугословенско антисрпство
Данас има отворених и крипто Југословена, а да би неко био такав није довољно само да је југоносталгичар и да не може да прежали црвени пасош, одласке у Трст по фармерке и шушкавце, лажни мир и братство-јединство, самоуправљање и штафете младости. Потребне су и друге, делом наслеђене, а делом стечене особине.
Тако, на пример, особа југословенског профила по правилу сматра да за слом СФРЈ ако не једину, онда највећу кривицу сносе Срби и српски национализам. По оном комунистичком постулату о опасном сваком национализму, али најопаснијем оног највећег народа. Сходно томе, он се залаже да Срби немају право да прозивају друге за оно што су њима учинили, већ да "прво почисте испред своје куће".
Типичан нови Југословен квалификују Меморандум САНУ (иако га обично није ни прочитао, већ се о њему оскудно, фрагментарно информисао посредством антисрпске пропаганде) као експанзионистички, великосрпски, злочиначки програм и извор свих проблема "на овим просторима". Штавише, анатемише га као неку врсту колективног националног Mein Kampfа, тражећи неизоставну "денацификацију" Срба и Србије. И никакви аргументи како је насилно сецесионистичко "парање џемпера" почело од Словенаца и како се неоусташка идеологија налази у основи тежњи Хрвата да остваре независну и етнички чисту државу не могу га убедити.
Исто тако, сепаратистичку оружану побуну албанске националне мањине у косовско-метохијском делу Србије оправдава "репресијом српског режима", сменама у "антибирократској револуцији" и "укидањем аутономије" Уставом из 1990. године. Намерно пренебрегава да је легитимно реаговање државног механизма (па и силом) изазвано атаком на целовитост државе и вишедеценијским систематским насиљем Албанаца према Србима, као и да аутономија није укинута већ сведена у оквире истинске аутономије (чак и претеране).
Нема никакав проблем да мирне душе амнестира НАТО и срчано заступа став да је "Србија сама крива", те да је "својом погрешном политиком изазвала интервенцију" (не агресију!) 1999. године. Стога сматра да земљу није требало бранити. Нити је икада треба бранити. С презиром одбацује поштовање бораца са Кошара и Паштрика, 63. падобранске и 549. моторизоване бригаде, Приштинског корпуса и Треће армије. Прогон Срба са Косова и Метохије за њега је "разумљива албанска освета" и "заслужена последица ратног пораза".
Углавном се залаже за "косовску независност", поткрепљујући свој став оном са Запада увезеном флоскулом – да због наводног насиља према Албанцима "Срби немају морално право да задрже Косово". И да ће тек са "губитком Косова" српском национализму бити "забоден глогов колац", а српски идентитет бити "ослобођен" тобоже ретроградног Косовског мита и Видовданске етике. Тек тако темељно редефинисан, по његовом мишљењу, српски народ биће спреман за модернизацију и "улазак у Европу".
За Србију на Западу по сваку цену
Типичан Југословен без дилеме је прозападно оријентисан и свим срцем жели улазак Србије у ЕУ "где припадамо јер смо географски у Европи" и "где се решавају сви наши проблеми". Оштро, нервозно и нетрпељиво се односи према евроскептицима, одбацујући све њихове аргументе о очигледној системској кризи и силазној путањи ЕУ, као и о немогућим условима које она поставља Србији.
У геополитичком смислу привржен је атлантизму, униполаризму и глобалистичком Pax Americana. Следствено, залаже се за улазак је Србије у НАТО, али због његове непопуларности избегава да то претерано истиче. Резолутно се супротставља (нео)евроазијској геополитичкој опцији, истичући познате фразе "нисмо ми Азија" и "нећемо ваљда са Северном Корејом". Папагајски понавља вашингтонско-бриселске тезе о "корозивном утицају Кине" и "малигном утицају Русије" у Србији.
Руску специјалну операцију оштро осуђује и инсистира на територијалној целовитости Украјине (неупоредиво више него Србије). Истовремено "гласно ћути" о њеним са Запада индукованим намерама да постане анти-Русија и "одскочна даска" НАТО-а, укључујући неонацистичке трендове, систематску дискриминацију, насилно идентитетско преобликовање и државни терор спрам рускојезичког становништва.
По важном идентитетском питању је широкогруд: привидно је за "равноправност два писма", невешто тиме прикривајући своје залагање за латинизацију "нашег језика". По правилу је атеиста. Светосавље назива "православном сектом" и радо наглашава упозорење Запада да "са Светим Савом не можемо у ЕУ". Подржава долазак папе у Србију, али сматра да СПЦ има неопростиво велики утицај у друштву "јер Србија је лаичка држава".
У складу с тим, поручује да улогу СПЦ треба локализовати унутар зидова цркава и манастира, те што је више могуће смањити "мирис тамјана" и деловање "мантијаша". У супротном, како тврди, постоји опасност да превлада "православни фундаментализам", а Србија постане "православна џамахирија".
С једне стране, Загреб афирмативно доживљава као "западни", "европски" и "цивилизован", без обзира на његово парадигматично провинцијално, шовинистичко и дубоко укорењено антисрпство. Такође је фасциниран Сарајевом и његовом "рајом" одувек, нарочито "после херојске одбране од српске агресије", иако су из његовог већег, федералног дела Срби готово нестали.
Фрустриран је ако не оде на летовање у Дубровник, Пореч, Ровињ или на Хвар. При томе, свесно занемарује ризик да му тамо буде поменута "мајка четничка" и ауто исписан поруком "Србе на врбе", те по повратку тријумфалистички наглашава "да је било само прекорних, мрких погледе када је затражио хлеб уместо круха" и како му се "није десило ништа лоше упркос БГ таблицама".
Срби су криви за све
С друге, пак, стране, homo iugoslavicus – често се препредено маскирајући ускогрудим србијанством – бројним вољно-невољно у Србију досељеним Србима "с друге стране Дрине" уз псовку помене "весло које их је превеслало". А као змија ноге скрива да је у другом или трећем колену управо он пореклом са Баније или Кордуна, из Лике или Херцеговине, од Дрвара или Власенице.
Управо тим својим земљацима приписује како су "посељачили" Београд и да су Нови Сад "досрбили". Да се не заваравамо – ништа боље не мисли, на пример, о Нишу, кога са погрдним призвуком назива "јужном пругом". А Подгорицу, Бања Луку или Источно (Српско) Сарајево не може ни да смисли. Само Шумадинце "признаје за праве Србе", али не из разлога претеране националне симпатије, већ аутодеструктивног доказивања да је "против Велике Србије".
Ако живи у АП Војводини, и даље жали за Уставом из 1974. и њеним републиколиким положајем установљеним тим документом. На само помињање истинског, потпуног, а не назови укидање покрајина – које, неупитна је чињеница, ни по чему не доприносе јачању, већ напротив, само слабљењу Србије (због чега су, уосталом, и формиране) – то у њему изазива неописив бес.
Титоистичка крилатица "Слаба Србија – јака Југославија" остала је његов политички кредо, само у новим реалностима преобликован у "Мала Србија – миран Балкан". Излишно је констатовати да је, по правилу, под маском аутономаштва мање-више нескривени сепаратиста, те заговорник засебног "равничарског духа", средњоевропске културе, бечког сентимента, војвођанске нације и језика...
Некадашњу Републику Српску Крајину називао је "баластом Србије" и одахнуо је када је заузета у "Бљеску" и "Олуји". Подразумевајуће је прихватио наратив званичног Загреба да су злочини учињени том приликом били "изнимка" током „легитимне акције хрватских војно-редарствених постројби". При томе, избегава да постави питање плански изведеног геноцидног тзв. етничког чишћења готово целокупног српског становништва са главнине крајишке територије, веће од површине Црне Горе.
Инсистира да је у Сребреници учињен геноцид, који се "не сме доводити у питање с обзиром на хашке пресуде". У небеса диже "опсаду и урбицид Сарајева", Кератерм и Омарску, али никада не помиње случајеве "Масакр у Добровољачкој" и "Тузланска колона", Казане, Скелане, Кравицу... Следствено, из дна душе не подноси Републику Српску, прихватајући дисквалификујуће називе сарајевске политичке касабе да је она "Република Шумска", "геноцидна творевина", "мањи ентитет", "привремено решење"...
И само њено постојање у садашњем облику и избореним, иако знатно дерогираним овлашћењима и правима, доживљава као "реметилачки фактор" тобоже добросуседског функционисања Србије и БиХ, складног односа српског спрам муслиманског/бошњачког становништва, те ефикасног функционисања БиХ "у међународно признатим границама". Стога подржава унитаризацију БиХ, односно противи се враћању дејтонског статуса Републике Српске, а још више идеји њеног изнуђеног раздруживања од Федерације БиХ, осамостаљења и прикључења Србији.
"Српска хоботница" или изнутра против националних интереса
Будући да се залаже за свођење српства на троморавско ужесрбијанство и из тога проистекле просторне оквире "довољне", "безопасне Србије", homo iugoslavicus је посебно алергичан на свако помињање српског св(иј)ета, а још више српског етничког простора или традиционалног појма српске земље. Као по команди, на то реагује дискредитујуће и клеветнички, панично препознајући на сваком кораку великосрпску опасност.
Штавише, у српским интегралистичким тежњама налази чврсту везу са нацистичким идејама животног простора (lebensraum) и крви и тла (blut und boden), којима се, ето, мора превентивно супротставити. Не сматра беспризорним чином приписивање тог греха Србима који су толико страдали од Хитлерових хорди и њихових помагача.
Како са сломом Југославије није извршена темељна дејугославизација српског друштва, и то у адекватном тајмингу слично словеначком или хрватском примеру, homo iugoslavicus је и данас веома добро, филигрански и умрежено, позициониран у готово свим структурама и институцијама Србије.
Нарочито је присутан у култури, медијима, спорту, финансијско-привредном и у научно-просветном систему. На отворен или на крипто-начин делује у многим невладиним организацијама, политичким странкама и државном апарату, где често игра улогу тзв. шесте колоне супротстављене српском становишту и интересу. Homo iugoslavicus у Србији персонификује моћан рукавац "дубоке државе".
