Кипарске ратне трубе

У сенци "атрактивнијих тема" – од ратног сукоба Запада и Русије у украјинској арени и израелског "етничког чишћења" палестинских Арапа из Газе претворене у "спржену земљу", до "недопустивог" изборног успона деснице у ЕУ и "епидемије атентата" на политичке лидере несклоне глобалистичким идејама – у јавности су готово непримећено прошле информације о порасту напетости на Кипру. А то је још једно жариште са глобалним кризним капацитетом.

Наиме, ради се о "геополитичким спојеним судовима" – о земљи релативно близу Србије, непосредном суседству "балканског бурета барута" и копчи са узаврелим блискоисточним "пупком Планете".

 Парадигматична Зелена линија

Пре више од шест деценија – Резолуцијом Савета безбедности УН бр. 186 од 4. марта 1964. године – успостављена је мировна мисија УН на том трећем по пространости медитеранском острву (9,3 хиљаде квадратних километара), која је требало да сукоб традиционално завађених Грка и Турака пацификује у што већој мери. Да у томе није успела постало је јасно одмах, а нарочито деценију касније – 20. јула 1974. године – када је Турска извршила агресију на северни део острва. Оправдавала је то државним ударом и намерама кипарских Грка да острво припоје Грчкој, чиме би се практично додатно нарушила позиција Турске. Наиме, тако би била блокирана њена средоземна (маритимна) геостратегијска партиципација, тј. са становишта укупних односа у Егеју била би сведена само на "приступ сланој води".

Не треба занемарити да се то догађало у контексту Хладног рата и биполарног поретка. Све је претило расколом и оружаним сукобом унутар НАТО-а, у који су и Грчка и Турска званично ушле почетком 1952. и тако постале његово тзв. јужно крило, тј. источномедитеранско "сидро" као препрека совјетском вектору који би пресекао обруч око Евроазије – Rimland. Како би се ескалација превентивно зауставила, сукоб је замрзнут мање-више сходно "стању на терену", резултати турске окупације су фактички уважени, дошло је до међусобне драматичне размене становништва, те до поделе острва Зеленом линијом на мањи, турски, северни део и већи, грчки, јужни део.

У ствари, Зелена линија је појас раздвајања дужине 180 километара и простире се од градића Паралимни на југоистоку до раштрканог сеоцета Пиргос на северозападу острва, укључујући и сектор који опасује малену приобалну турску ексклаву Еренкој (грч. Кокина). Различите је ширине – од шест километара унутар острва до само неколико метара у главном граду Никозији.

У том подељеном граду зона Зелене линије често пресеца још увек срушене зграде у оружаним сукобима, а на неким местима обухвата чак и читаве тргове као што је главни кружни ток где се слива пет важних улица у строгом центру. Иначе, кипарски Грци главни град називају Левкозија, што у преводу значи Београд (Бели град). Ради лакшег схватања, замислимо аналогију: да је, не дај Боже, српски Београд подељен и да се, на пример, трг и кружни ток Славија налази унутар неке зоне раздвајања.

 Милитаризација и наслеђени конфликтни потенцијал

 Унутар Зелене линије су од 1974. стациониране међународне мировне трупе UNFICYP (United Nations Peacekeeping Force in Cyprus), које су и саме често предмет напада, док је тампон-зона изложена латентном нарушавању статуса. То већином чини турска страна, нарочито после 1983. године када је самопроглашена тзв. Турска Република Северни Кипар (3,3 хиљаде квадратних километара или 36,3% површине острва и сада око 390 хиљада становника), а како би испословала што веће уважавање и вршила перманентан притисак ради евентуалног међународног признања.

Ту државолику творевину (лажну државу) признаје само Турска и у њој држи променљив број својих војника (чак и до 50.000), уз оружане формације домаћих Турака. Високом степену милитаризације острва доприносе још регуларне оружане снаге кипарских Грка, Кипарска национална гарда, укључујући бројне резервисте и такође паравојне јединице и полувојне квазицивилне организације, као и стално стациониране трупе државе Грчке под називом Хеленске снаге на Кипру (EL.DY.K.). Никако не треба заборавити и два велика Подручја суверених база Уједињеног Краљевства на југу (Акротири) и југоистоку (Декелија), ванредног геостратегијског положаја и значаја.

Стога је конфликтни потенцијал на Кипру увек на ивици пароксизма. Он је део укупног хроничног грчко-турског спора дубоких историјских корена, широких географских обриса и свеобухватних геополитичко-геостратегијских домета. Нерашчишћени рачуни из прошлости и данас доприносе затрованим односима и стању на ивици оружаног сукоба који може да се "омакне" у рат ширих размера.  

Грци никада неће прежалити што се територије, културни центри и историјски споменици из античког "златног доба" налазе под "турском окупацијом". Пад под османску власт Константинопоља (Цариграда) и Ромејског царства (Византије), чијим се баштиницима сматрају, дожиљавају само као привремен негативан отклон историјског клатна. Из новијег времена посебно фрустрирајући догађај им је пораз у рату 1919-1922, губитак Смирне (Измира) и "Малоазијска катастрофа" – егзодус грчког становништва са изгубљених територија. Великодржавна Мегали-идеја, која обухвата и Кипар, остаје трајна грчка национална инспирација.

Турци, пак, не могу да се помире са чињеницом да су готово сва егејска острва у грчком поседу, што је највећи део акваторије Егејског мора под грчком контролом и што су геостратегијски "сабијени" уз саму малоазијску обалу. Потенцирају да је то "неправедно" и инсистирају да се Егејски басен подели на две мање-више једнаке половине. Намеру Грчке да територијалне воде око својих острва прошири са шест на 12 миља Турска је без пардона прогласила за casus belli јер би јој то практично затворило приступ отвореном мору.

Од неосманстичких великодржавних амбиција, које такође подразумевају и Кипар, а актуелизоване су кроз Давутоглуову концепцију "Стратегијске дубине", Турска никада неће одустати.   

Стога су грчко-турски инциденти више редовна појава него изузетак. Некада су у питању острва Имија (Карадак) и Кастелоризо, некада граница на мору и на Марици, некада мигранти и рибари, некада обостране повреде ваздушног простора, некада субмаринска лежишта нафте и гаса или трасе цевовода... Томе свакако треба додати деликатну позицију Фанара и цариградског патријарха, те поново претварање Свете Софије у џамију.

Кипар је један од најважнијих каменчића у том мозаику нестабилности. Није много помогло што је постао оф-шор оаза и на чудан начин, иако подељен, 2004. примљен у ЕУ, али само грчки део. Индикативно, у контексту "косовског посебног случаја", зар не? У сваком случају, тај пример допринео је да Кипар, а због њега и Грчка, упркос "ломљењу" од стране моћнијих чланица ЕУ, буду у саставу „светске већине“ која не признаје тзв. косовску независност.

 Да ли "ефекат домина" стиже до Кипра?

Актуелни "геополитички тектонски поремећај" преображаја светског поретка из униполарног у мултиполарни изазвао је судар "геополитичких тектонских плоча" епохалних размера и сукцесивну експлозију акумулиране "геополитичке сеизмичке енергије" у традиционалним кризним жариштима. Да ли на ред долази грчко-турски обрачун, тј. ескалација источномедитеранске "Велике игре" у којој је Кипар адут и једне и друге непосредно заинтересоване стране?

Број међусобних чарки убрзано расте. У 2023. и првој половини 2024. знатно су умножени и напади – где предњачи турска страна – на припаднике UNFICYP-а унутар Зелене линије. А у њиховом саставу је тренутно и одељење војне полиције Војске Србије (у оквиру британског контингента!). И са грчке и са турске стране се нагомилава све модерније и теже наоружање, укључујући и средства осматрања и прецизног нишањења/навођења. Утврђују и проширују се ранији и граде нови борбени положаји. На све то, недавно је Хезболах осумњичио грчки део Кипра да је своје аеродроме ставио на располагање израелском ратном ваздухопловству ради напада на Либан.

Притисак у кипарском "експрес-лонцу" очигледно расте. Активирана је и вербална "тешка артиљерија". Грчку и Турску, које непосредно стоје иза кипарских актера, као непомирљиве супарнике једва за сада успева да обузда само НАТО-чланство. А наклоност прекоокеанског газде је варљива и променљива.

До покушаја гуленистичког пуча био је на турској страни због позиције на Мореузима и у односу на Блиски и Средњи Исток, Источни Медитеран, Русију, Црноморски и Кавкаско-каспијски регион. Када је Ердоган показао знаке недисциплине и кокетирања са Русијом, "мезимци" САД постали су Грци, о чему сведоче разни индикатори – од форсирања тзв. НАТО-православља и благонаклоног става према патријарху Вартоломеју у његовој акцији дерогирања помесних православних цркава, до планова да се у Лариси (Тесалија) изгради војна база огромних размера, са идејом да чак буде алтернатива за Инџирлик ако се то покаже неопходним. То, наравно, не значи да се америчко фаворизовање неће у неком тренутку поново усмерити ка Турцима.

Судбина Кипра као "лоптице" у тој пинг-понг размени неће бити нимало завидна, нарочито зато што светско лидерство САД постаје све упитније, порази на разним поприштима све учесталији, а реакције на глобалне и унутрашње изазове све неадекватније и нервозније.

И Грке и Турке сигурно не треба подсећати на Кисинџерово упозорења да је опасно бити амерички непријатељ, али је погубно бити амерички пријатељ. Али им треба указати на мање "трошен" поучак некадашњег египатског председника Хоснија Мубарака: "Онај ко се Америком покрива – биће му хладно!"