Мора ли се на мора?
Срамота је по повратку на посао колегиницама и колегама "поднети извештај" о свом летовању ако то није било на мору. По њиховом изразу лица види се благи презир и сажаљење, али и тријумфализам јер су они себи море ипак могли да приуште
Многи ће се сетити једног ТВ интервјуа Милана Гутовића и његовог анегдотског приповедања на тему летовања на мору. Наиме, овај велики српски глумац приметио је како је дуго, ни сам уопште не знајући зашто, осећао обавезу да иде на море. А кад је већ тамо, онда је било нужно да се сваки дан купа. Логично, зар не? Године су му биле потребне, како духовито, философски тврди, да схвати како не мора да иде на море. А ако већ тамо и оде – да не мора да се купа. Следствено, ако се већ не купа, зашто би онда ишао на море.
Маритимна жудња континенталиста
Црквица у херцеговачком селу Мркоњићи, родном месту Светог Василија Острошког, има олтарску икону на којој постоји овакав испис: Свети Сава Први Архиеп. Српски и Приморски. И Приморски! Неуобичајено, али чињенично истинито. За оно време. Данас српски интелектуалци препознатљиви по "националном раду" (Ј. Цвијић) стално упозоравају да се српски етно-просторни чинилац историјски континуирано и систематски одбацује од мора. И напомињу да је садашња Србија једна од само 44 државе чланице УН без излаза на море, што је у геоекономском, геополитичком и геостратегијском смислу чини "хендикепираном земљом".
На то ће већина Срба нехајно одмахнути руком, неки чак подсмешљиво алудирајући на тзв. теорију завере. И потегнуће онај познати, ступидни квази-аргумент: "Ни Швајцарска не излази на море, па је по животном стандарду једна од водећих земаља света!" Када се само помене да би дугорочна геополитичка оријентација Србије морала да подразумева пројектовање квалитетног излаза на море, то наиђе не само на скепсу, већ неретко на праву констернацију и етикетирање познато као великосрпство.
Ако би неко још и подсетио да тај прворазредни национални интерес, који би будућим генерацијама донео немерљиве користи, а српској држави од "објекта" каква је данас омогућио предиспозиције да постане значајан "субјект" међународних односа, неизоставно захтева знатна државна, колективна, па и лична прегнућа и одрицања, у најмању руку би доживео резолутно одбијање.
Реакције би углавном биле у смислу зашто да жртвујемо (привидни) комфор и уживање данас ради тамо неког далеког, неизвесног циља сутра. О "државном разлогу" и "националном програму" да се и не говори – светлосним годинама су далеко. И никакви рационални аргументи нити бројни историјско-геополитички примери "изградње држава" и реализација "стратегијских опредељења" из непосредног суседства и широм света ту не би помогли.
Срби и море: екстензиван приступ
Али зато, сваке године у јулу и августу, а ако су у питању неке јужније, топлије дестинације већ и у другој половини јуна, наступа права "српска морска грозница". Што би рекао поменути Лане, масовно се "осећа обавеза" одласка на море. Ако се отпутује, на пример, негде поред језера и реке, на планину, у село, бању, други град или ради упознавања културне баштине – то се уопште не рачуна у летовање.
Срамота је по повратку на посао колегиницама и колегама "поднети извештај" о свом летовању ако то није било на мору. По њиховом изразу лица види се благи презир и сажаљење, али и тријумфализам јер су они себи море ипак могли да приуште. Што ће, наравно, доказати до опекотина препланулим теном, те мноштвом фотографија и видео-записа са плаже, из излетничког бродића, локалне конобе, дискотеке...
Помама, међутим, креће много пре новог лета – већ по завршетку прошлогодишњег термина одмора и повратка са претходног боравка "уз слану воду". Многи одмах по враћеној позајмици или исплаћеном кредиту за тек завршено морско уживање, поново улазе у авантуру задуживања за следеће скупљање телесне "бојице" а да им претходна још није избледела. Грцање у дуговима постаје континуирано, али се на море мора ићи сваке године.
Већ с ране јесени почињу да се постављају питања по канцеларијама и међу пријатељима: "А где путујете следећег лета?" Подразумева се – на које море и у које приморско место. Када су Срби у питању, геополитика је учинила да то значи одлазак у иностранство. И креће породично натезање и опредељење за "морску опцију" – Јадранско, Црно, Егејско, Јонско, Тиренско или, пак, даља дестинације на неким медитеранским острвима, Балеарском или Црвеном мору. Они одлучнији ће брзо изабрати како би остварили повољнију цену и почели да уплаћују месечне рате.
Пред путовање следи трка око обнављања летње гардеробе, продужења важења докумената којима баш тада прети истицање, обезбеђивања додатних "девизних резерви" за трошкове провода, неопходно сервисирање времешног "ауто-љубимца" како би издржао дугу вожњу... Потом долази нервоза због гужви и застоја на путевима и вишесатних чекања на граничним прелазима по несносним врућинама.
Када се стигне на одредиште нервоза се наставља због смештаја који обично није у складу са очекиваним и обећаним квалитетом, недостатка или високих цена паркинга, свакодневних надметања за место на плажи и "паковања као сардине", поскупелих сунцобрана и лежаљки, папрених ценовника у ресторанима, "мамипара" на сваком кораку, изгоретина због бесомучног сунчања, неизбежних стомачних проблема, дечјих температура ...
О страху да ће неко у одсуству обити стан или да ће процурети водоводна цев или бојлер да се и не говори. При томе тек долази повратак, ако не и мукотрпнији од одласка. Онда не чуди зашто том (не)згодом "отац породице" обично почне да сочно псује и море, и туризам, и апартман, и плажу, и сунце, и иностранство, и "овакав одмор", и што већ сутрадан мора на посао... На који ће отићи уморнији него пре одмора.
"Тамо неки Родос"
Зашто је самонаметнута "дужност" просечног Србина да се сваког лета по сваку цену мора било где отпутовати? Само зато што је то фенси, главни ток, диктирана "нова нормалност"...? Који проценат просечних Француза, Шпанаца, Италијана, Американаца..., на које се Срби толико угледају, сваке године одлази на летовање да троши мукотрпно зарађени новац на плажама Азурне обале, Мајорке, Сардиније, Флориде...?
Зар није боље да просечан Србин – наравно, понекад оде и на море – по правилу пре посећује, на пример, Сребрно, Власинско или Белоцркванска језера, Голију, Јастребац или Бобију, обале Дунава, Дрине или Ибра, родно село и тазбину? Или, зашто да не, одлази на Брегове, зајезерени део Требишњице, на дрински рафтинг у близини Фоче, на слапове Крупе, леве притоке Врбаса, у бање Врућицу или Вилину Влас у Републици Српској? Зашто баш мора на разна мора?
"Због деце", рећи ће. Није него! Парадигматичном примеру-доказу који то оповргава присуствовао је писац ових редова. У смирај једног давног јулског дана, поред базена Лепеница у близини Мионице два дечака од по десетак година, само у шорцевима и јапанкама, потамнеле коже, са понеком несташлуцима зарађеном огреботином и модрицом, завршавају партију стоног фудбала. Један – очигледно домаћи – каже овом другом – очигледно Београђанину – да мора да пође како би деди помогао да напоји стоку, па ако хоће може да крене с њим или, у супротном, видеће се сутрадан. Овај други му на то одговори да не може јер се те вечери враћа кући, у Београд. Зачуђен, домаћи дечак га упита зашто одлази усред лета, када је полазак у школу још далеко. Смркнутог лица, резигниран зато што му се прекида летовање у коме очигледно ужива, београдски дечак промрмља: "Ма, воде ме моји на тамо неки Родос!"
