Горажде као фрагментациона парадигма
Исламистичке, неоосманске и великобосанске експанзионистичке претензије калкулишу са Горажданским "прстом" као са непосредном "везом Босне и Санџака" и кључном кариком на тзв. Зеленој трансверзали. Ко не верује и то сматра "теоријом завере", нека пажљивије прочита Стратегијску дубину Ахмета Давутоглуа
У интервјуу који је дао у емисији "Телеринг" РТРС-а 4. септембра 2024. Милорад Додик је по ко зна који пут поновио са којим се тешкоћама Република Српска суочава "заробљена" унутар БиХ. Између осталог, напоменуо је да он лично са функција које је обављао, а подразумева се и Република Српска као политичко-територијална једница, никада нису "подметали ногу" Федерацији БиХ. Штавише, изјавио је како је често чак и "бланко потписивао одлуке на многе њихове развојне пројекте".
Ништа ефикасније од реципроцитета
С друге стране, од муслиманских/бошњачких структура, по правилу долазила је опструкција "мањег ентитета", како га обично пежоративно називају. "Где год постоји могућност они су нас кињили и спречавали да се развијамо", резигнирано је истакао председник Републике Српске.
Овом приликом навео је примере кочења изградње ХЕ "Бук Бијела" у горњем току Дрине, захваљујући којој би Република Српска могла да постане регионално електроенергетски још респектабилнија, те саботирање изградње аеродрома код Требиња, који би несумњиво допринео још већем туристичком буму Дучићевог града на "четворомеђи".
Посебно је истакао спречавање гасоводне конекције Републике Српске, која би привукла многе стране инвестиције будући да би цена гаса била, на пример, готово седам пута мања него у Немачкој. На тај гас би, даље, свакако могла да се прикључи и Федерација БиХ, али "политичком Сарајеву" није толико стало да њој буде добро колико је стало да Републици Српској буде лоше.
И кад смо већ код гаса. Министар одбране БиХ "из реда бошњачког народа" упорно није давао сагласност да хеликоптери из Србије помогну у гашењу великог пожара средином августа 2024. на неприступачним падинама Зеленгоре. А онда је Република Српска Сарајеву заврнула гасни вентил "због неплаћања". И хеликоптери су одмах долетели. Паметном доста!
Различита виђења постдејтонске БиХ
Није ништа чудно што се све ово догађа. Одавно је констатовано да је БиХ "немогућа држава", "назор-држава", "франкештајн-држава", "преферанс-држава" и каква све не. Уосталом, пројектована је у Дејтону тако да је свако различито доживљава и да свако од ње различито очекује. У ствари, сви су "схватили Дејтон" тако да је сматрају привременом творевином:
- Муслимани, самопреименовани у Бошњаке, иако фактички контролишу и чине већину на само једној четвртини територије, својатају читаву БиХ, настоје да је унитаризују, демографски и политички се "разлију" до њених граница и посредством стварања државне, босанске нације остваре свој примат, сводећи хрватско и нарочито српско становништво на обесправљену рају која ће временом "исцурети";
- Срби, "спасавајући што се спасʼти може" од БиХ као историјске српске земље, тешка срца прихватили су да Република Српска остане у оквиру међународно признате БиХ и сведена на само 49 посто њене територије, рачунајући на објективну нефункционалност и неодрживост тако "склепане државе", а истовремено на сопствена релативно висока овлашћења сходно "изворном Дејтону", тежили су да се временом осамостале и евентуално прикључе Србији;
- Хрвати, одричући се Хрватске Републике Херцег-Босне у име муслиманско-хрватске Федерације БиХ, очекивали су да ће она бити само орочена ратна савезничка антисрпска творевина ради територијалног сажимања Републике Српске и њеног "приморавања на Дејтон", а да ће после тога поново успоставити своју политичко-територијалну јединицу и припојити је Хрватској.
Замке поделе и разграничења
Американци и Запад у целини, као творци и "имплементатори" Дејтонског споразума, захваљујући неоколонијалном војно-политичком присуству, а у ствари "хибридној окупацији" (А. Врањеш), одмах су показали да га и они схватају и примењују не сходно "слову", већ све више (свом интересном) "духу", тј. антисрпски пристрасно и сходно муслиманским централистичким и хегемонистичким тежњама. Сви "високи представници" – што легални, што илегални – били су у служби тог циља. Образлагали су то паролом да у БиХ буде "што више Брисела, а што мање Дејтона".
Из саме садржине Дејтонског споразума и његових анекса није се у толикој мери видело како ће тенденција бити да се Хрвати (најпре у централној Босни) тако радикално "утопе" у оквире Федерације БиХ, као и да ће се изврши систематска "сеча" овлашћења Републике Српске и атак на њен територијални интегритет. Међутим, мапа поделе на ентитете и њихово омеђавање, нарочито у карактеристичним и деликатним секторима, на такав закључак су недвосмислено упућивали.
Одложено решавање "међуентитетске линије у области Брчко" наводило је на закључак каква ће бити одлука Србима ненаклоњене арбитраже. Није ни најмање упитно да је кондоминијумски Брчко Дистрикт формиран како би постао "маказе над пупчаником", тј. како би се Република Српска пресекла на два дела и покушало превентивно онемогућавање њеног осамостаљења. То је општепознат, најупечатљивији конкретан, територијални показатељ уцењивачког "везивања" Републике Српске за Федерацију БиХ, а ради очувања целовите БиХ.
А има још сличних индикативних случајева. Тако, формирањем неколицине "џепова" међуентитетска граница је пресекла саобраћајнице које повезују градове и области у Републици Српској, отежавајући њено самостално функционисање (тешањско-јелашки је пресекао везу Теслића и Добоја; челићки везу Лопара и Брчког). Треба поменути и неколико на прекидање веома осетљивих сужења њене територије (Козлучко, Оглечевско, Мркоњићки "врат", "Коридор живота").
Гораждански клин
На такве примере требало би обратити пажњу првенствено из безбедносних и геоекономских разлога, а у перспективи и са становишта раздуживања Републике Српске од Федерације БиХ. Такав типичан морфо-територијални склоп је издужени део Федерације БиХ – Гораждански panhandle. Настао је од некадашње муслиманске ратне тзв. безбедносне зоне УН (једна од шест успостављених 1993. године) која је "дејтонском мапом" проширена и територијалним, а не саобраћајним коридором спојена са муслиманском централном Босном.
Простире се од Пендечића код Трнова до десне долинске стране Дрине код Горажда (Колијевке) у дужини од око 45 километара. На најужем месту широк је само пет километара, а на најширем 22 километра. Уз Дрину, од североисточне периферије Горажда до Устиколине, друмско растојање износи око 26 километара. Има двадесетак хиљада становника и површину 570 квадратних километара, од којих је 505 у саставу Босанско-подрињског кантона Горажде, а остатак припада Сарајевском кантону.
Федерацију БиХ прстасто "изводи" на Дрину, а истовремено се дубоко уклињује у источно "крило" Републике Српске и готово до пресецања јој нарушава компактност. Стога може да буде саобраћајно, геополитички и геостратегијски функционализован супротно српским интересима. Пресеца једину квалитетну друмску саобраћајницу која повезује западни део Црне Горе, источну Херцеговину и горње Подриње са Романијским платоом, средњим и доњим Подрињем, те југозападном Србијом.
Исламистичке, неоосманске и великобосанске експанзионистичке претензије калкулишу са тим карактеристичним делом Федерације БиХ као са непосредном "везом Босне и Санџака" и кључном кариком на тзв. Зеленој трансверзали за продор на Балкан. Ко не верује и то сматра "теоријом завере", нека пажљивије прочита Стратегијску дубину, капитално дело програмског карактера Ахмета Давутоглуа, универзитетског професора, некадашњег министра спољних послова (2009-2014) и председника владе Турске (2014-2016).
Гораждански "испуст" омета равномернији регионални развој источног дела Републике Српске, пресеца њену подрињску интеграциону осовину и раздвојене, у привредној "депресији", држи горње (Фоча) и средње Подриње (Вишеград, Братунац). Између његовог најистуренијег дела (узводно од Горажда) и границе Републике Српске (БиХ) са Црном Гором налази се Оглечевско сужење (по Оглечевској ријеци) где се ширина територије Републике Српске смањује на само шест километара. Ради се о планинском, шумско-пашњачком, ретко насељеном, етнички мешовитом и безбедносно деликатном појасу, осетљивом на пресецање.
Стога би Република Српска требало да стратешки планира – нарочито ако буде ишла на конкретизацију раздруживања од Федерације БиХ – да кроз овај тежак терен благовремено почне изградњу квалитетне друмске саобраћајнице којом би заобишла Гораждански panhandle. Да би се избегле главобоље због неких будућих опструкција и уцена из сарајевске касабе.
