"Жив је Дража, умро није" vs. "И после Тита – Тито"

Када је недавно градоначелник Београда актуелизовао свој предлог да се посмртни остаци Јосипа Броза Тита уклоне из Куће цвећа (под условом да су уопште ту) и том објекту промени намена, очекивано је изазвао праву буру. Приде, идејом да се на некој од најрепрезентативнијих локација у главном граду подигне споменик Драгољубу Дражи Михаиловићу какав заслужује, још више је узбудио српску јавност.

Мамац је постављен 

Тиме је бивши врхунски ватерполиста за себе и (владајућу) странку којој припада једним шутом погодио најмање три циља. Прво, показао је доследност, било праву или фингирану, друго, "освежио" је перцепцију о личном и страначком националном набоју и треће, поново је отворио полемику која ће јавност, барем на неко време, прилично заокупити.

У ствари, том темом никако није могао да промаши, будући да ће се већина Срба, још и медијски подстакнута, несумњиво "примити" на расправу.

Тако ће се "отворити вентил" за смањење нараслих друштвених тензија, тј. бити скрајнути нагомилани деликатнији, егзистенцијални проблеми. У ТВ емисијама ће се појавити нови мутант ријалитија – правиће се анкете ЗА или ПРОТИВ једног и другог предлога, дефиловаће "аналитичари" и "универзални експерти", полемисаће се о "највећем сину наших народа и народности" и "првом герилцу у поробљеној Европи", севаће сензације...

Али, зато ће у други план бити гурнута тако важна актуелна питања попут Косова и Метохије, "Рио Тинта" и литијума, притисака на Републику Српску, цене наручених "рафала", односа са Русијом и учешћа на казањском самиту БРИКС-а, упитности "европског пута", свеколике оправданости ЕКСПО-а, промашености пројекта "Отворени Балкан", незадовољства просветара...

Шта знамо, а шта мислимо да знамо?

О "Другу Титу" и "Чича-Дражи" се зна прилично и сазнаје се све више, али никако довољно и потпуно.

О партизанском вођи и каснијем "вољеном" доживотном југословенском председнику домаћа наука је рекла неупоредиво више, али су то махом личном коришћу мотивисана, идеолошки оптерећена и аутоцензуром ограничена писанија. Интересантније је оно шта се о њему не зна него оно шта се зна. На пример, с разлогом се у питање доводи његов прави идентитет и да ли је уопште сахрањен у Београду.

Дисквалификујући податак из биографије Јосипа Броза јесте да је у Првом светском рату учествовао у аустроугарском нападу на Србију као припадник 10. чете 25. пуковније 42. ("Вражје") дивизије попуњене махом Хрватима, а познате по суровим злочинима према цивилном становништву у Западној Србији, те да је због истицања одликован. За његове противнике је то неоспоран доказ задојености антисрпством и неупоредивости са Дражом Михаиловићем, који се тада као млад официр борио у саставу Српске војске.

С друге стране, за команданта Југословенске војске у Отаџбини није недвосмислено утврђено на који начин је ухваћен и како се нашао у рукама идеолошких и ратних противника, те локација и начин његовог погубљења. Место где је сахрањен за сада, и после готово осам деценија, остало је непознато како не би постало место ходочашћа његових присталица и "симбол великосрпства", како страхују антисрпски кругови у "бившим братским републикама" и грађанистичко-аутошовинистичке групације у Србији.

Ратна улога оба команданта пуна је контроверзи, што је разумљиво у контексту њихове улоге у светском и домаћем грађанском рату. Присталице и партизана и четника оптужују супротну страну за непочинства која су чинила, истовремено прећуткујући или минимизујући злодела сопствених оружаних формација. И једни и други, што је током оружаног сукоба разумљиво, преговарали су и међусобно и са окупаторима – четници више са Италијанима, а партизани више са Немцима. Не могу се амнестирати ни за сарадњу са њима, као ни са српским квислинзима (четници) и хрватским усташама (партизани).

Ушанченост данашњих симпатизера

Објективнија истраживања и тумачења у посткомунистичком и постјугословенском периоду довела су до закључка да су се снаге и једног и другог вође успротивиле окупацији, односно да су "Срби имали два покрета отпора". Међутим, без обзира на чињенице, неотитоистичке и неојугословенске струје то никада искрено нису прихватиле, не желећи да се одрекну антидесничарског, антинацистичког и антифашистичког монопола.

Такође, релативизују непобитну истину о почетној међусобној сарадњи, а још више да су устанак најпре покренуле и прве ослободилачке победе оствариле снаге под командом тадашњег пуковника Михаиловића, а не Јосипа Броза. Опет, "Чичини" поштоваоци приговарају следбеницима оног другог да су за Дан устанка у Србији прогласили не неку акцију против окупатора, већ догађај када је "пуцао Србин на Србина" – Жикица Јовановић "Шпанац" на српске жандарме.

Највећи степен искључивости постоји у вези са злочинима једне и друге стране према цивилном становништву. Некадашњи Титови саборци и садашњи следбеници приговарају припадницима четничких јединица да су током рата деловањем злокобних тзв. црних тројки сурово, клањем, убијали поборнике комунистичке идеје, антимонархисте, симпатизере и помагаче партизанског покрета, а посебно масовно припаднике муслиманске заједнице.

Они којима је, пак, на срцу Равногорски покрет оптужују Тита и партизане да нису реаговали на усташке злочине иако су могли. Тако, наводе бројне примере међу којима посебно покољ које је извршила Францетићева "Црна легија" у Источној Босни и средњем Подрињу иако су се знатне партизанске снаге у то време налазиле у горњем Подрињу и Фочи. Још више истичу изостајање партизанских покушаја читаво време рата да се нападне и ослободи концентрациони логор Јасеновац, који је као "фабрика смрти" функционисао чак до друге половине априла 1945.

Селективни аргументи

Титовом репресивном режиму не само Дражини поштоваоци, него и новије генерације историографа нарочито замерају послератна масовна убиства без суда или са апсурдним пресудама, у којима су највише страдали српски интелектуалци, угледни сеоски домаћини, свештеници, идеолошки противници, чак и сопствени саборци који нису били "на линији". По правилу, жртве су закопаване у масовне гробнице без обележја ("пасја гробља") и обавијане "завером ћутања", а на тим местима су ради "културе заборава" потом често грађени објекти различите намене. Многа стратишта до данас нису истражена и обележена, а жртве сахрањене како доликује.

Оптужују их да су на истој матрици, у име лажног "братства и јединства", блокирали истину о геноцидним размерама српског страдања у НДХ. Ту систематски блокирану истину симболизују забетониране крашке јаме. А када се неколико деценија касније актуелизују та и слична питања, из неојугословенских и неотитоистичких кругова крену вајкајуће реакције како, ето, "није тренутак", да све то "треба препустити историчарима" и највише како је свако преиспитивање прошлости "историјски ревизионизам".

При томе, пренебрегавају да нема ништа лоше у ревизионизму ако се он врши на основу нових, до тада непознатих или тенденциозно тумачених чињеница. Проблем је у историјским фалсификатима. А ревизији са свеобухватног становишта требало би изложити читаво послератно раздобље када се успоставио Титов култ личности.

И када се устоличио титоизам као екстремно антисрпски мутант комунизма. Претерано оштра дефиниција? Нису ли довољни аргументи синтетичке нације и њихове територије издвојене из српског корпуса, два покрајинска "баласта" додељена Србији али не и некој другој републици, слоган "Слаба Србија (Српство), јака Југославија" на основу кога је функционисала заједничка држава... Треба ли набрајати даље?

Стварно и (не)могуће

У ствари, однос Тито – добитник спрам Дража – губитник није суштински зависио нити од њих лично нити од њихових војски. Био је првенствено резултат ширих, европских, па и светских геополитичких улога и исхода Другог светског рата и већ у то време, упркос прагматичном антинацистичком савезништву, увелико пројектованог сучељавања Запада и Истока у будућем Хладном рату.

Стога су се Американци и Енглези, а у контексту опредељења за трансатлантски, тј. поморски (beachhead) "Нормандијски мостобран" са проходнијим равничарским залеђем, а не за искрцавање на Балкану са непроходном планинском унутрашњошћу, одлучили за Тита. Разлог је једноставан: за разлику од Драже, он је био спреман да српским главама и пустошењем српских земаља плати – а зашто не би – везивање знатних немачких трупа за балканско војиште. Уосталом, зар није индикативно што Тито, комуниста и партизан, после немачког десанта на Дрвар није побегао на исток Русима, него на запад, у Бари, западним савезницима, па потом, опет у близину њих, на Вис.

Тито је Западу био ратна зихер-аквизиција за несумњиво очекивани послератни геополитички дуел. Будући да формула фифти-фифти није у стварности профункционисала, поузданији гарант да ће Југославија бити кључна карика у атлантистичком опкољавању и кенанистичком "обуздавању" руског Heartland-а Евроазије био је пре хрватски римокатолик и револуционар Тито него српски православац и високи официр Дража.

Јер, ризик Американаца и Запада био је велики: постојала је реална опасност да се евентуалним ратним тријумфом Дражине војске и следственом доминацијом традиционално русофилног српског фактора у послератној Југославији, земља (пре)оријентише на проруски курс. То би читаву "Стратегију анаконде" довело у питање и срушило глобалну атлантистичку геополитичку конструкцију.

Стога је са америчког становишта управо Тито био важан и далекосежно добар избор. Да је то тачно уверава Лорејн Лис у књизи индикативног наслова Одржавање Тита на површини (1997), где је детаљно анализирала америчко хладноратовско фаворизовање југословенског председника. У њој ауторка наводи изјаву Џона Фостера Далса, државног секретара САД 1953-1959 – очигледно презадовољног резултатима састанка са Титом на Брионима 1955 – да му је то био један од најлепших икада проведених дана.

*   *   *

А да је европска и глобална геополитичка констелација била другачија – шта би било са Титом и Дражом? Тито свакако не би данас почивао на Дедињу и питање његовог измештања се не би постављало. А можда му се ни гроб не би знао. Или би, пак, "Пацовским каналима" био извучен негде у амерички део света. А Дража би по свој прилици постао маршал, пардон војвода, у српској историји раме уз раме са Путником, Степом, Мишићем и Бојовићем.

После србоцида који су спровеле хрватске усташе, обнова Југославија била би нонсенс, већ би уступила место интегралној српској држави у границама српских земаља. Ако би Југославија ипак морала да опстане, онда би се унутар ње формирала српска политичко-територијална јединица налик на Мољевићеву идеју "Хомогене Србије" из 1941, док би Хрватска у правом смислу остала „остатак остатака“ и под старатељством.

Подразумева се да би држава остала монархија. А у њеном престоном Београду, поред осталог, одржавао би се традиционални фудбалски дерби. Али не клубова под називом "Црвена звезда" и "Партизан", већ, на пример, "Златне кокарде" и "Четника". И утакмица се не би играла на Стадиону ЈНА, већ на Стадиону ЈВуО. Мада, обрачуни навијача, руку на срце, ни тада не би изостајали.