Приштина и вера у ослобођење
Постоји снажна и све снажнија вера да Косово и Метохија јесу и да ће остати интегрални део Србије, да је код изразите већине Срба неупоредиво снажније косовско него европско опредељење и да чињеница како више од половине држава света, тј. више од две трећине света у популационом и територијалном смислу не признаје "косовску независност" потврђује да су Срби "на правој страни историје"
Патриотски транспаренти и мурали "Кад се Војска на Косово врати" појављују се све више широм српских земаља, упоредо са умножавањем захтева неојугословенских НВО активиста да буду уклоњени и њихових акција прекречавања, са ступидним образложењима да се ради о "милитаристичким порукама" и "говору мржње".
Подсећања ради, слоган је пореклом из нове верзије народне песме "Јечам жњела косовка девојка", чији је аутор почивши митрополит Амфилохије. Његова снажна порука јесте да је свака окупација "за времена" и да се слобода губи и враћа ако треба и оружаним путем, али првенствено ако се у њу чврсто верује.
А када (не ако!) се "славна српска војска" једном врати на Косово, фигуративно "напоји коње на Ситници", а онда и "пројезди про Газиместана", поново ће ући и у урбано средиште косовско-метохијског дела Србије – Приштину.
"Освећено Косово"
Приштина је у Првом балканском рату ослобођена после готово пола миленијума османске власти. Није било неке конкретне, дуготрајне, тешке војне операције – назовимо је Приштинске битке – са много губитака на обе стране, мада је штаб Врховне команде Српске војске рачунао са оружаним отпором Албанаца (Арбанаса) – османских "царских синова". Учињено је то у склопу ширег споразума – Балканског савеза – ради војног потискивања "Болесника на Босфору" са Балкана.
Друга армија под командом генерала Божидара (Боже) Јанковића главне борбе водила је на тадашњој српско-османској граници код превоја Мердаре и Преполац, те дуж правца наступања према Косову пољу и Газиместану. Када је скршила тај отпор, више је ништа није могло зауставити. У Приштину су њене јединице ушле пре 112 година, 22. октобра 1912, готово без борбе, а на одушевљење тамошњег српског становништва које није губило веру у ослобођење.
Иако је главни вектор наступања био према југу и оперативни задатак Прве армије, која је дан-два касније победила у Кумановској бици и заслужна је за познати слоган "Куманово за Косово", ослободиоцима Косова припала је част испуњења Косовског завета. То је читавој српској војсци и народу немерљиво подигло морал и мотивисало их на даља ослободилачка и ујединитељска прегнућа према Старој Србији. Зато је на ратној споменици која се додељивала учесницима Првог балканског рата писало "Освећено Косово".
Окупација, ослобођење, окупација, ослобођење...
Само неколико година касније Косово је поново било окупирано у Првом светском рату. Мада, војвода Мишић, рачунајући шта Косово значи српском војнику, предлагао је да оно буде основица контраофанзиве, а не сабиралиште за драматично и скупо плаћено повлачење које је уследило кроз црногорске и албанске гудуре, те стављања судбине војске и државе у руке западних савезника.
Такође без неке пресудне, крваве битке Приштина је још једном ослобођена пре 106 година, 8. октобра 1918. Опет се то збило у склопу свеобухватног ратног подухвата – у страховитом налету од Солунског фронта ка Отаџбини, који је извела српска војска поново ношена огромном вером у победу и ослобођење од завојевача.
И – 1941. године поново окупација. Простор Косова и Метохије био је подељен на окупационе зоне Немачке, Бугарске и Албаније (под протекторатом Италије), а Приштина се нашла у (велико)албанској творевини. Такође у ширем ратном подухвату геостратегијских размера, крајем "Косовске операције", Приштина је ослобођена пре 80 година, 19. новембра 1944. Месец дана после Београда!
Партизански борци, потпомогнути бугарским јединицама, такође су били ношени јаком вером, вољом и жељом за слободом. А Срби међу њима имали су још и мотив "Лазаревог позива", иако се већ тада радило на његовом сузбијању.
Титоистичка "косовска политика" убрзо ће показати зашто. Ослобођење није истовремено значило и слободу.
Непролазна вредност Косовског завета
У време СФРЈ говорило се "покрајинско руководство у Приштини", потом (погрешно) "иредента у Приштини", па "сепаратисти у Приштини"... Данас, како би се избегли осетљиви, а једној или другој "страни" неприхватљиви статусни термини Косова са или без Метохије, са или без звездице, са или без скраћенице тзв, са или без наводника, са или без курзива.., онда се често користи само "Приштина". "Дијалог Београда и Приштине" – o tempora, o mores!
Приштина је постала симбол антисрпског деловања "косовског контратега" према апсурдном постулату "Слаба Србија (Српство) – јака Југославија". Истовремено, систематски је сузбијано свако поимање да су Косово и Метохија у духовном, националном и политичко-територијалном смислу српски, већ је промовисано схватање да су албански. Посебно је то важило за Приштину као покрајински "главни град", са свим албанским државоликим (парадржавним) функцијама.
Чинило се да се српска и вера и нада, да ће икада бити другачије и да ће Приштина, без обзира на етничку слику, истински бити центар Косова и Метохије као и фактичког и формалног "срца и душе Србије" – све брже гасе. Као да су ослоне тачке самоспознаје – проистекле из косовске вертикале, видовданске етике и светолазаревског идеала – избрисане из етно-психолошког кода српског народа.
Показало се, међутим, да су оне толико јаке и предањем вековима дубоко усађиване, да су се пред егзистенцијалним изазовом указале у свој својој важности. Свесни тога, српски непријатељи улагали су додатне напоре да их скрајну и пониште, односно да расрбе и Србе лише свега онога што асоцира на српски идентитет Косова и Метохије. Нарочито да обесмисле отпор агресији НАТО-а 1999. и борбу да се оно сачува у саставу Србије. У том смислу, парадигматично је било "реформаторско" укидање херојског Приштинског корпуса. Приштинског!
Ментална "Косовска битка"
Сведоци смо да се на духовном, колективно-психолошком "бојном пољу" све више распламсава надметање између две "војске".
Једне, која настоји да наметне колективну веру да је отпор узалудан и да је сецесија "Косова" дефинитивна. С тиме Срби треба да се помире, поручује та "војска", будући да иза "независног Косова" стоји "непобедиви" Запад под вођством америчке глобалне силе и будући да су Срби због "промашене политике" и "репресије према Албанцима", ето, "изгубили морално право" да га задрже. Следствено, Срби више никада ни популационо, ни политички, ни војно, нити на било који други начин неће повратити Приштину, "главни град Косова". И то ће бити коначно сламање кичме српском национализму и великосрпском експанзионизму.
И друге "војске", која има снажну и све снажнију веруда Косово (и Метохија!) јесу и да ће остати интегрални део Србије, да је код изразите већине Срба неупоредиво снажније косовско опредељење него опредељење за европски пут и да чињеница како више од половине држава света, тј. више од две трећине света у популационом и територијалном смислу не признаје "косовску независност" потврђује да су Срби "на правој страни историје". Та "војска" чврсто стоји на становишту да "ничија није горела до зоре", те да ће савремене геополитичке промене у свету Србима за решавање косовско-метохијског ребуса донети повољније прилике.
Повољније прилике за ослобођење од окупације и у коначном – уједињење у српску националну државу. А како историја учи, то може бити резултат ширих, глобалних и (транс)континенталних прекомпозиција, које се, по правилу, на Балкан и постјугословенски простор само пројектују, а не проистичу из аутентичних, домицилних геополитичких импулса. Сходно томе, није немогуће да ослобођење Косова и Метохије Србима без велике битке и жртава "шап'том падне" у крило и да "славна српска војска" уђе у Приштину без отпора, стројевим кораком. Мада, увек се треба спремати и за другачији сценарио.
* * *
Ту веру требало би да шире сви – породица, црква, политика, економија, култура, медији, наука, просвета. Нарочито од посрнућа избављена просвета. Како би рекао "гвоздени канцелар" Бизмарк: "Уједињење Немачке резултат је деловања немачког учитеља".
А српски учитељи су често приморани да штрајкују!
