Геополитички смисао етно-реверзибилног процеса у Црној Гори
Западу су пописни резултати само утолико важни да Црна Гора не доведе у питање своје чланство у НАТО-у, да остане "на европском путу", да одржава дистанцу према идеји "српског света", да остане део обруча око Србије и настави да игра баријерну улогу за њен (не)посредан приступ Јадрану. И да свакако не повлачи признање "независности Косова"
Пописи становништва у државама Балкана – с много разлога названог "Вериге света" – по правилу имају израженију (гео)политичку него демографску димензију. То првенствено важи за "етнички комплекс", односно националну, верску и језичку структуру. У "балканском цивилизацијском клинчу" кроз призму тих показатеља посматрају се и сва остала својства становништва: диспропорције у бројном кретању, густини насељености, природном прираштају, миграцијама, пројекцијама и осталим структурама (полно-старосној, насеобинској, образовној, социо-економској).
Етно-експеримент: од српства – црногорство
У Црној Гори је феномен етно-инжењеринга и стварања вештачке, "октроисане нације" (М. Ломпар) имао специфична етно-цивилизацијска својства и несумњиве геополитичке циљеве.
Познато је да се до краја Другог светског и грађанско-идеолошког рата, те револуционарне смене монархистичке комунистичком влашћу, готово укупна црногорска православна популација национално осећала и изјашњавала као Срби. Штавише, предодређени историјским приликама и животом у "Српској Спарти", сматрали су се за некако посебне, такорећи "супер-Србе".
А онда су, у тренутку, "декрет-етногенезом", преименовани у нацију, Црногорце, што није одмах и аутоматски значило у не-Србе, али се временом у то претварало. Ко је смео да пружи отпор том комунистичком решењу националног питања, где "угњетене нације" имају право да се еманципују од "угњетачке нације" – српске. И то у политичкој клими током које су се у Црној Гори и Србији нове власти, без суда или са назови-суђењима, масовно обрачунавале са "унутрашњим непријатељима".
Још се мање противљење могло очекивати од Срба у Крајини и Босни и Херцеговини, после десетковања у тек доживљеном, а некажњеном, усташком србоциду. Или у новоформираној федералној јединици Македонији, где се одигравао сличан процес формирања "инстант-нације" (М. Екмечић) као у Црној Гори.
Етничко у служби геополитичког
Сходно томе, у првом послератном попису 1948. у Црној Гори се као Црногорци изјаснило више од 90 процената, а као Срби мање од два процента становништва. Дакле, етничка слика се статистички, а убрзо и политички, потпуно преокренула под очигледном идеолошком и сваком другом пресијом. А тако се мање-више наставило и у каснијим пописима.
Федерална јединица Црна Гора и формирање црногорске нације били су, ноторна је чињеница, у геополитичкој функцији свеобухватног сузбијања објективних потенцијала српског чиниоца. Циљ тог кенаноликог "обуздавања" био је да се превентивно онемогући да Срби – будући "учитани" као "руска предстража на Балкану" – хипотетички преусмере курс "друге" Југославије као кључног чиниоца хладноратовске "Стратегије анаконде" са проамеричког на проруски.
Иако није био отворени носилац унутрашње антисрпске политике јер је она била поверена словеначко-хрватској коалицији, црногорски фактор је увек био ту да ускочи када је требало. Отуда је у укупном становништву Црне Горе учешће Срба константно држано на убедљиво ниском и политички безначајном нивоу од три процента 1961. до седам и по процената 1971. (мали пораст као реакција на инаугурисање муслиманске нације), уз тумачења да се ради о двојном, српско-црногорском идентитету.
У турбулентним временима почетка растакања СФРЈ и националног буђења заступљеност Срба у Црној Гори у попису 1991. јесте једва прешло девет процената, али је то свакако представљало индицију спорог, мукотрпног повратка црногорства српству.
Међутим, антисрпски утицаји Запада и рецидиви титоистичког југословенства на много начина су читавих "деведесетих" кочили изгледан замах тог процеса широм српских земаља. Са посебном приљежношћу се томе приступало у контексту припрема за агресију НАТО-а на СРЈ, када је Западу било веома важно произвести што већи отклон Црне Горе од Србије.
Етно-реверзибилност и ДПС као кочничар
Да се радило о почетку у пракси ретког примера етно-реверзибилног процеса видело се у (одложеном) попису 2003, када је у Црној Гори учешће особа које су се изјасниле као Срби порасло на 32 процента (Црногорци 43,2 процента). При томе, српски језик као матерњи говорила је убедљива апсолутна већина од 63,5 процента – готово две трећине укупног становништва.
Ефекат тог повратног тока био је, дакле, само делимичан. У условима тадашње трансформације СР Југославије у Државну заједницу Србију и Црну Гору, са центрифугалним тенденцијама уз подршку Запада, а које су реализоване дискутабилним издвајањем Црне Горе у независну државу 2006. године, ништа више се и није могло очекивати.
Уследило је разобручено, институционализовано неотитоистичко дистанцирање црногорства од српства. Веома брзо претварало се у изразито антисрпство на свим пољима – од фалсификовања историје и идентитетског "преумљења", до заузимања неоусташке прохрватске оријентације и функције "ударне песнице" антисрпског курса Запада на Балкану.
Све то артикулисала је превртљива владајућа ДПС, која, у ствари, никада није била ни демократска ни социјалистичка. Од формалне партије претворила се у интересну групацију и екстремно прозападно оријентисан покрет.
Атлантистичку геополитичку "правоверност" доказивала је борбом против "великосрпске опасности" и "руског малигног утицаја" на Балкану. Врхунац је било полтронски срамотно признање "независног Косова". Одлуком Владе Црне Горе од 9. октобра 2008. године – једногласном!
ДПС и њен лидер су све снаге упрегли у довршавање титоистичког етно-инжењеринга. Резултат је требало да буде дефинитивно конвертовање црногорског српства у антисрпско монтенегринство, које инклинира експанзионистичком, клерикалном (тзв. црвеном) хрватству, а Црну Гору претвара у анти-Србију.
И успели су да започети етно-реверзибилни процес повратка црногорства српству зауставе. Стога је попис, сходно приликама, ето, могао да буде враћен на уобичајен период "деценија плус једна година" и спроведен 2011. Учешће Срба свело се на непуних 29 процената (смањење за око три процентна поена), а Црногораца повећало на скоро 45 процената (пораст за 1,8 процентних поена). ДПС је свом снагом радила на томе да се тренд настави и да Црногорци у следећем попису пређу границу од 50 процената, те постану "државна нација", а заклињање у мултиетничност оде у заборав.
Уз то, Црна Гора је претворена у геополитички и геостратегијски бастион Запада на балканској обали Јадрана. Она је попунила празнину у регионалном (балканском) Rimland-у опкољавања и баражирања приступа Србије мору, те учинила да буде претворена у хендикепирану landlocked country.
Упоредо, ради сваке, ма како у то време невероватне евентуалности, показала је да неће постати упориште Русије на Медитерану и да ће пресећи њене "топломорске" трансбалканске амбиције. За све што је учинила, уследила је одавно обећана "награда" – пријем у НАТО 2017. године.
Од литија до последњег пописа
Атак ДПС-режима на постојање, верско-историјску улогу, углед, статус и имовину СПЦ као темељ идентитета српског народа у Црној Гори била је "кап која је прелила чашу". На безобзирни покушај завршног конвертитског ударца народ је у готово читавој земљи масовно одговорио на миран, достојанствен и дубоко духован начин крајем децембра 2019. и током 2020. године – литијама. Претходио им је читав низ провокативних потеза власти, те све више инцидентних ситуација и до пуцања нарасле друштвене тензије.
Будући да се "литијска револуција" исувише отегла и да није било резолутног захтева да одрођена, отуђена номенклатура одмах и безусловно одступи са лидерских државних функција, експозитуре Запада које су у том тренутку биле у мишјој рупи и мање од маковог зрна добиле су прилику да "претекну". Колективна "литијска енергија" се све више расипала, тако да су изборни резултати од 30. августа 2020. донели само привидну смену на политичкој сцени Црне Горе.
Иако је "литијски замах" све више губио темпо, за стране и домаће делатнике на "изградњи нације" антисрпских Црногораца и "изградњи државе" Црне Горе као анти-Србије било је исувише рискантно да у редовном термину спроведу попис становништва већ 2021. године. Зато што је литијама покренута гумиљовљевска "пасионираност" поново распалила жар српског националног осећања. То је претило да донесе знатно потпунији етно-реверзибилни резултат, тј. да се знатно већи број становника изјасни као Срби и да српски језик буде апсолутно доминантан. Да баук "српског света" лебди над Балканом – то се никако није смело дозволити.
Зато се неко досетио спасоносног решења – да што дуже одложи попис док се не смире страсти виолентних српских монтањара (Динарски психички тип, по Цвијићу). Упркос покушаја да се не евидентира (или барем не објави) национално-верско-језичка структура и тако "зацементира" претходно, за монтенегринску опцију повољно стање, комплетан попис је ипак обављен 2023. године.
Уз чудна, тенденциозна, политички обојена, некада и трагикомична образложења (чак и "софтверска"), у наредних десетак месеци уследиле су опструкције, релативизације и лицитирања о броју изјашњених Црногораца и Срба. О свеколиким импликацијама – па и геополитичким – различитих опција могућих резултата да се и не говори.
Пописни резултати – просторни аспекти етно-реверзибилности
И коначно, 15. октобра 2024. објављени су резултати. Учешће особа које су се изјасниле као Црногорци у укупном становништву смањила се на 41,1 проценат, што јесте већина, али не апсолутна, већ релативна. Популационо доминирају у средишњим деловима земље, нарочито у гушће насељеним, политичким центрима који симболизују државност – у главном граду Подгорици и "пријестоници" Цетињу – потом у привредно значајном Никшићу итд.
Заступљеност лица који су се изјаснили као Срби порасла је на 32,9 процената. Уочљивије су концентрисани у шест северних, просторно великих, али ређе насељених општина. При томе, карактеристичне су приморске општине са релативном већином једних, али осетним присуством других – на пример, Бар и Котор са црногорском, а Херцег-Нови и Будва са српском већином, али испод 50 процената.
Тек ће статистички подаци по насељима и сходно томе урађена етничка карта дати праву слику просторног размештаја. То ће несумњиво још више нагласити феномен етно-просторног парадокса, који је био сасвим јасан и на основу претходна два пописа – да су Срби у односу на Црногорце, мада формално малобројнији, знатно распрострањенији и да су већина на више од половине територије Црне Горе.
Последњи пописни показатељи националне, језичке и религијске структуре упућују на закључак да се после извесног застоја етно-реверзибилни процес повратка црногорства српству поново, али дискретно покренуо. Међутим, чињеница је да и даље кључна етничка особина становништва Црне Горе остаје флотантност. Куда ће се ток усмерити – показаће време до следећег пописа, његова политичка припрема, спровођење и резултати.
Геополитичке консеквенце
Све то имаће велики утицај на унутрашње политичке и друге односе. О томе се већ увелико калкулише – од суштинског, чак и уставног побољшања статуса српског језика и промена у образовном систему, до враћања аутентичном културном обрасцу и адекватне националне заступљености у државним институцијама.
На ино-плану ће све зависити од вида и темпа глобалних и европских промена. За сада, Запад под америчким вођством, чија агенда има пресудан утицај у Црној Гори, унутрашњи, па и етнички процеси, занимају само утолико да испуњавају кључне геополитичке захтеве. У првом реду да се у контексту "опорављене Русије" не реактивирају традиционални проруски сентименти, већ да се задржи прозападни курс.
Другим речима, Западу је важно да Црна Гора не доведе у питање своје чланство у НАТО-у, да остане "на европском путу", да одржава дистанцу према идеји "српског света", да остане део обруча око Србије и настави да игра баријерну улогу за њен (не)посредан приступ Јадрану. И да свакако не повлачи признање "независности Косова". Јер: ионако пољуљани амерички кредибилитет је у питању!
