Европска политичка заједница – симулакрум
У списку чланица Европске политичке заједнице, осим анатемисаних Русије и Белорусије, индикативно је да нема ни Ватикана. Али, зато партиципирају оне земље које уопште нису унутар традиционалних граница Европе као континента или то јесу сасвим малим делом. Нема сумње да је геополитички циљ био да се та организација помоћу њих што више уклини у руски "јужни меки трбух"
На импозантном самиту БРИКС-а у Казању (22-24. октобра 2024), где су се окупиле силе у успону и земље "светске већине" (како би рекао Сергеј Караганов), а које, узгред буди речено, у огромној већини не признају "независност Косова", у име Србије појавила се делегација званичника релативно нижег нивоа – потпредседник Владе и троје министара. Мада је позив био упућен водећој личности земље – њеном председнику.
Убрзо, само две недеље касније, у Будимпешти је одржан други овогодишњи састанак Европске политичке заједнице на коме је, такође, учествовала Србија. На скупу где је своје место имало и "независно Косово", а које признаје огромна већина присутних чланица, Србија је била заступљена на највишем нивоу – присуством и говором управо председника државе. Тиме је Србија – што је подвукао и сам њен председник – неупитно манифестовала да остаје доследно "на европском путу". Упркос чињеници да апсолутна већина чланице Европске политичке заједнице не уважава њену територијалну целовитост!
Још једна (пара)атлантистичка формација
Шта је прокламовани, а шта стварни смисао Европске политичке заједнице? Да се не заваравамо – она је само још један пример хиперпродукције "алотропских модификација" трансатлантског америчког макро-мостобрана далеко продрлог унутар вазалне Европе.
Предлог да се формира изнео је француски председник Емануел Макрон 9. маја 2022. на Конференцији о будућности Европе, а произашао је из америчке пинг-понг игре да Француска од Немачке преузме европско кормило. Повод је био непосредно угрожавање интереса Запада са почетком оружаног сукоба у украјинској арени. Стога је председник Европског савета Шарл Мишел чак предложио да њен назив буде конкретнији: Европска геополитичка заједница.
Успостављање ове "нове европске организације" (Макрон) је усаглашено крајем јуна 2022. у Европском савету, а на првом скупу 6. октобра 2022. учествовало је 44 лидера. Будући да проказане Русија и Белорусија нису ни позване, било је очигледно да се ради о изразито антируској групацији по формули "Запад плус". Следствено, и само присуство неке земље састанцима представљало је чин супротан руским интересима.
Почетком 2023. организацији се прикључио Сан Марино, а на другом састанку 1. јуна исте године у Молдавији још две "микро-државе" – Андора и Монако – чиме се заокружило европско "збијање редова" на антируском фронту.
Сврха ове формације обелодањена је бројним прокламованим "општим местима". О залагању за тзв. европске вредности и продубљивању сарадње широм Европе у области политичке координације, подстицања дијалога, заједничке безбедности, инфраструктуре, енергетике, контроле миграција итд.
Међутим, на састанцима који су уследили у Шпанији октобра 2023, Великој Британији јула 2024. и већ помињаном у Мађарској почетком новембра 2024, а на којима ипак нису учествовале све чланице, несумњиво је потврђен прави циљ. Односио се на подилажење "ЕУ-побегуљи" Великој Британији како би се држала уз скуте "европске породице", те на чвршће везивање земаља које нису у НАТО и ЕУ како их не би поколебали успеси Русије спрам ривалског Запада. Уз подразумевајући нагласак на супротстављању "руској агресији" и нарочито "руским дезинформацијама".
Млаћење празне сламе
У списку чланица Европске политичке заједнице, осим анатемисаних Русије и Белорусије, индикативно је да нема ни Ватикана. Али, зато су ту оне земље које уопште нису унутар традиционалних граница Европе као континента (Грузија, Јерменија) или то јесу сасвим малим делом (Турска, Азербејџан). Нема сумње да је геополитички мотив био да се та организација помоћу њих што више уклини у руски "јужни меки трбух".
Стога је право чудо што није увучен, на пример, и Казахстан када се, (географској) истини за вољу, један мањи део његове територије налази у Европи, западно од међе на реци Урал. Својом контролом источне обале и акваторије Каспијског језера и укупним положајем, те са пространством изнад 2,7 милиона квадратних километара и више од 20 милиона становника, био би антируски геополитички инструмент какав се само пожелети може. Шалу на страну, можда су му сигнали за чланство и били упућени, али је типичан представник евроазијства, са управо стеченим "статусом партнера БРИКС-а", тај "данајски дар" одбио.
Али зато у раду Европске политичке заједнице, логично, учествује неколицина одавно формираних и већ доказаних (пара)атлантистичких формација. Прецизније, као "ћерку-организацију" наткриљују је, боље рећи надзоришу, Савет Европе, ОЕБС и првенствено Европска унија у виду својих тела Европског савета, Европске комисије и Европског парламента. Изнад свих њих врхуни НАТО под америчким вођством, који одређује смисао, артикулише деловање и такође доприноси конкретним активностима свог "новорођеног чеда".
Мора се признати да се у неким питањима, али само минимално, тј. у улози небитног "подизвођача", овај изданак Запада јесте ангажовао. То је, на пример, било у оквиру присуства на јерменско-азербејџанској граници по окончању сукоба, које је потом прерасло у инфилтрацију ЕУ унутар саме Јерменије. И гле чуда – политичке турбуленције у тој земљи потом се нису смањиле, већ порасле. Такође, испољио је активизам у успостављању цивилне мисије у Кишињеву како би ЕУ задржала своју "шапу" на Молдавији и осигурала њен прозападни курс.
Велико ништа
Европска политичка заједница, у ствари, није ништа више од производа пролиферације симулакрума којима ЕУ и њен покровитељ САД у својој деклинистичкој инерцији покушавају да заварају оне наивне, а све малобројније. Има име, а нема садржину. Празна љуштура.
Она је јалов дебатни клуб који ни случајно није примерено упоређивати са тајновитом Билдербершком групом, с једне стране, или са све утицајнијим Валдај-клубом, с друге стране. Њени скупови подсећају на предизборне партијске конвенције где се чланству саопштавају спискови лепих жеља.
Тешко је поверовати, али није немогуће, да ће нешто променити већ заказани састанци за лето 2025. у Албанији и за јесен 2025. у Данској. И Србија је изразила заинтересованост за организацију неког будућег скупа. У складу са "традиционалном српском гостопримљивошћу" и "способношћу за организовање великих догађаја", а без обзира на економску и политичку цену. "ЕУ нема алтернативу".
