Колумне и интервјуи
"Копча" америчке пан-области
Зашто је Трамп говорио о "враћању", а не "заузимању" Панамског канала или његовом "стављању" под америчку контролу?
Случајно или не, али свакако је индикативно: изјава долазећег председника САД Доналда Трампа крајем 2024. о потреби да Американци поново преузму управљање Панамским каналом коинцидира са смрћу, само неколико дана потом, бившег председника САД Џимија Картера, потписника његовог враћања Панами 1977.
Када је последњих дана 2024. године – непуних месец дана пре ступања на дужност америчког председника – Доналд Трамп изјавио како би САД требало да поново преузму Панамски канал, то је изазвало различите реакције широм света.
С једне стране панамске власти су, наравно, с примереном озбиљношћу одбациле сваку помисао на тако нешто, док је, с друге стране, на пример, заменик председника Савета безбедности Русије и некадашњи руски председник Дмитриј Медведев идеју прокоментарисао на духовит начин.
Међутим, било је и скрупулозних аналитичара глобалних кретања који су упозоравали да се не ради о пукој Трамповој егзибицији нити о „пробном балону“, већ о најави превентивног потеза САД како би се благовремено обуздао све већи утицај Кине у Латинској Америци.
Кратка историјско-геополитичка пролегомена
Зашто је Трамп говорио о "враћању", а не "заузимању" Панамског канала или његовом "стављању" под америчку контролу?
Наиме, Монроовом доктрином од 1823, која је потом прерасла у конзистентан концепт сажет у крилатицу "Америка Американцима", САД су се одлучиле за заустављање трансатлантског уплива европских сила. То се односило како на њихова колонијална освајања или међусобна преотимања поседа, тако и на мешање у унутрашње ствари САД.
Тиме су САД показале намеру да ставе (гео)политичку "шапу" на оба америчка континента.
Уследиле су деценије "раста младог америчког организма" и ширења "животног простора" за европске досељеничке масе. Сурово је уништавано домицилно становништво и отимане њихове земље, те освајана огромна пространстава "Дивљег Запада" и куповане велике области за мале паре. Није се све одвијало без проблема (нпр. Грађански рат), али је релативно брзо државна територија обухватила простор "од мора до мора", тј. од Атлантског до Тихог океана.
Успостављено је владање простором тзв. Новог света на континенталистичкој геополитичкој основи.
Посматрано кроз објектив холивудске филмске пропаганде, њен симбол представља "Америчка коњица".
Тако се крајем 19. века окончала телурократска фаза успона САД. Пред великом државом у напону снаге и израженом "пасионираношћу" била су два пута у будућност. Један, да се задржи у постојећим оквирима, једно време стагнира и потом уђе у регресију растрзана нагомиланим унутрашњим проблемима, што би само одложила евентуална даља експанзија на територије слабашних околних земаља и формирање пан-америчке интересне сфере.
Та опција, међутим, не би омогућила да САД постану актер у светским пословима. Према искуству британске "Империје где сунце никада не залази" – а за САД се може слободније рећи да су "великодржавни пројекат Велике Британије" – глобални "играч" постаје се само гранд-стратегијским испловљавањем на океане као медијум за приступ "у сваки кутак Планете". И САД крећу другим путем у будућност, и то успоном заснованом на маритимној геополитичкој основи, тј. изградњом таласократског геополитичког идентитета.
Колумна
Посматрано кроз нови објектив холивудске филмске пропаганде, њен симбол представљају "Амерички маринци".
Како би се постигла доминација на Светском океану, било је неопходно у првом реду успоставити контролу у "уским грлима" (мореузима) и пробити уске природне препреке (земљоузе) дуж кључних пловних путева. Стога су САД следиле пример Велике Британије, која је прокопавањем Суецког канала савладала копнену спојницу Азије и Африке и тако успоставила "Велики империјални пут" од Атлантика кроз Средоземно и Црвено море до Индијског океана.
Ако су желели да владају светом – а желели су – Американци су знали да као предуслов слично морају учинити са прокопавањем Панамске превлаке као пан-америчке копнене спојнице. Дакле, морали су да изграде свеобухватно стратешки важан канал како би временски и даљински скратили пловидбу између Атлантика и Пацифика и избегли ризично опловљавање Јужне Америке око рта Хорн, односно кроз Магеланов мореуз.
Панамски канал као геополитичка парадигма
Идеја о прокопавању канала појавила се у главама шпанских освајача још почетком 16. века, али се радовима приступило тек 1881. Будући у интересном фокусу САД, а како тадашња Колумбија није прихватила услове будућег коришћења, Американци су организовали побуну и отцепљење Панаме 1903. Нову државу су признали само три дана након проглашења независности, а после две недеље потписали уговор. Ништа ново на кугли земаљској до данашњег дана.
Иако је уговор више пута ревидиран, његове главне тачке биле су да Панама под чијим је канал суверенитетом даје њега и уски појас са једне и друге стране на управљање САД. Обе земље су се обавезале да осигурају безбедност канала, али су сву фактичку одговорност преузели Американци. Заузврат им је омогућено да у Панами стационирају своје војне снаге.
Касније је канал добио статус неутралности у миру и рату, што је значило да он остаје отворен за мирољубив пролаз војних и цивилних бродова свих држава без дискриминације. Тај постулат САД, наравно, нису поштовале ни у Првом ни у Другом светском рату.
Први брод прошао је каналом три деценије после почетка изградње – 1914. године – док је званично пуштање у саобраћај било тек 1920. Канал има дужину 81,6 километара, ширину од 91,5 до 350 метара и дубину 14 метара. Више пута је реконструисан, продубљиван и технички модернизован. У односу на трасу око Јужне Америке пловни пут је скраћен за око 12.680 километара. САД су и данас главни корисник канала и учествују са 2/3 у укупном терету који се њиме транспортује.
Американци су канал вратили на управљање Панами уговором склопљеним 1977. (ступио на снагу 1979.), али се она сложила да САД наставе управљање до 31. децембра 1999. Спразум су потписали тадашњи председници Панаме Омар Торихос и САД Џими Картер.
Случајно или не, али свакако је индикативно: поменута изјава долазећег председника САД Доналда Трампа о потреби да Американци поново преузму управљање Панамским каналом коинцидира са смрћу, само неколико дана потом, бившег председника САД Џимија Картера, потписника његовог враћања Панами.
Трампове маштарије или...?
Пођимо од реализма као опције/школе у америчкој спољној политици, односно геополитици, коме је, како се сматра, привржен Трамп. Такође, пођимо од рационалне, аргументоване процене да је "униполарни тренутак" прошао, да је америчка хегемонија при крају и да је свет далеко одмакао на путу мултиполаризације. То значи да би САД требало да буду задовољне, како би рекао Бжежински, ако им од "глобалне доминације“ преостане „глобално вођство“, мада ће по свој прилици и то бити тешко оствариво.
Стога ће Американци, посматрајући трендове и планирајући дугорочно, настојати да обезбеде барем неприкосновену контролу како на северноамеричком, тако и на јужноамеричком континенту као свом "унутрашњем дворишту“, где све више земаља прокинески и проруски "кокетира".
А тај циљ се не може постићи без контроле панамске "копче".
Враћају ли се то САД Монроовој доктрини као свом минималном (оптималном?) геополитичком домету? А можда се ради о ороченој деклинистичкој фази развојне синусоиде савремене империје? Да ли то истовремено значи и шпенглеровску "пропаст Запада" у целини? Затвара ли се амерички експанзионистички круг – силом долазећих глобалних прилика – у континентализму? Није ли телурократски, а не таласократски или универзалистички идентитет, у ствари, америчко природно стање?
Хоће ли "Америка Американцима 2.0" произаћи из (ре)структурисања света сходно меридијански оријентисаним, класичним пан-областима корифеја немачке геополитике Карла Хаусхофера? Или ће пре бити резултат устројства налик на сличне, неокласичне, "по вертикали" издужене појасеве подељене на велике просторе руске неоевроазијске концепције Александра Дугина?
У сваком случају, као што интегрисаност потенцијалне пан-америчке интересне сфере САД од острва Елзмирова земља на северу до Огњене земље на југу обезбеђује Панамски канал, тако и њену целовитост омогућују Канада и Гренланд. Трамп их је "о истом трошку" ставио на "листу жеља".
Ко још обраћа пажњу на "ситницу" да је Канада по површини друга држава света и пространија од претендента на њену територију када је њен моћни сусед већ сматра својом "51. савезном државом"? Зар је важно што је Гренланд највеће острво на свету и саставни део међународно признате европске државе Данске када је од пресудног геостратегијског значаја за САД које тамо одавно имају војне базе? О обиљу сваковрсних и све дефицитарнијих природних богатстава да се и не говори. А у непосредном суседству је и Арктик – већ апострофирана арена будућег сучељавања великих сила.
