Колумне и интервјуи
Деколонизација "Колективног запада"
Са нагомилаваним и тешко решивим унутрашњим проблемима, "Империји" се десило управо оно од чега је свака током историје највише страховала – "варвари" су почели да се удружују! И то на копненом колосу без чије контроле нема глобалне надмоћи – у Евроазији
Многе ствари изгледају немогуће и неоствариве док се стварно не догоде. Велика већина Срба није веровала да ће "братство и јединство наших народа и народности" и југословенска држава нестати у пароксизму сецесионо-верско-грађанског рата. Било је и оних које нико није могао да убеди како Тито ипак није бесмртан.
"Тврди" комунисти дуго су одбијали да прихвате слом Совјетског Савеза. Русофилима су биле несхватљиве размере слабости Русије чак и када је понижена у Првом чеченском рату, иако је 1.000 пута територијално већа од те своје некада побуњене републике.
Слично томе, заљубљеници у ЕУ, чија се пристрасност креће од некритичке ЕУ-филије и ЕУ-ентузијазма до екстремног ЕУ-фундаментализма и ЕУ-фанатизма, упркос свим аргументима не прихватају чињеницу да она није ништа више од америчког трансатлантског мостобрана и вазала. И да између "добре" ЕУ и "злог" НАТО-а нема суштинске разлике. Будући да су проамерички "баждарени", они сматрају да је униполарни поредак непролазан, иако је свет већ далеко одмакао у процесу мултиполаризације.
Не желе да примете вишедимензионалне глобалне промене у релативно кратком раздобљу од почетка руске Специјалне војне операције до данас. Пре свега, избегавају да виде колико је релативизована доминација "Колективног запада".
"Колективни запад" као неологизам мултиполаризације
Ауторство појма "Колективни запад" приписује се једном од важних креатора "из сенке", тзв. сивом кардиналу, савремене руске политике Владиславу Суркову.
Сматра се да су од њега потекле и кованице "суверена демократија" и "дубоки народ". Нова терминологија за ново време – поред осталог, и то је "лакмус" текуће промене поретка. Уосталом, није било тако давно када нас је запљуснуо цунами глобалистичких неологизама из "Си-Ен-Ен појмовника" за потребе америчке хегемоније.
У аналитичким извештајима руских државних институција и форума термин је, иначе, познат више од деценије. Нарочито га је у својим иступима користила бритка портпаролка Министарства иностраних послова Руске Федерације Марија Захарова.
Председник Путин поменуо га је у обраћању Думи 21. априла 2021, да би га потом употребљавали и други високи руски званичници. Данас је веома заступљен у војно-безбедносном, дипломатском, научном, медијском и другом речнику.
Појам "Колективни запад" има првенствено геоекономску, геополитичку и геостратегијску конотацију. Подразумева махом развијене, релативно простране и многољудне земље под неприкосновеном "командом" САД. Та групација окупљена је после Другог светског рата, територијално проширена и интегративно продубљена у Хладном рату, а заокружена и утврђена током "униполарног тренутка".
Обухвата тзв. северноатлантску заједницу, односно, поред САД, још и Канаду на северноамеричком копну, те европске римокатоличко-протестантске земље махом укључене у ЕУ и/или НАТО. Из тог друштва, у коме се само формално налазе, наравно треба искључити православне Бугарску, С. Македонију и Црну Гору, па чак и Румунију, ма колико се она самопрепоручивала својим романским идентитетом.
"Колективном западу" свакако припада верни амерички експонент на Блиском Истоку – Израел. Због британског колонијалног наслеђа ту су и Аустралија и Нови Зеланд, иако су географски још даље на југоисток од Југоисточне Азије. Штавише, у савременом геополитичком смислу, а са становишта самих САД, ове две земље налазе се у џиновском Индо-пацифичком региону, где ће се одигравати главна будућа светска динамика. У истом "колективу" су и верни амерички поданици, тј. далекоисточни "амерички таоци" Јапан и Јужна Кореја.
Дакле, "Колективни запад" не може се поистоветити са једном од великих светских цивилизација – оном коју је Хантингтон назвао Западном – већ представља знатно шири појам. Иако глобално безначајне, у његовом "наручју", хтеле – не хтеле, угнездиле су се бројне државице-прилепуше које економски и војно-политички паразитирају окружене великим "играчима". Кључни чинилац који све њих повезује и магнет који их привлачи јесу САД са својом огромном моћи која искључује солирање и кажњава недисциплину. Тако је било до сада.
Пукотине у монолиту
"Колективни запад" дуго је деловао као монолит, у првом реду зато што нико није смео да откаже послушност вашингтонском "господару". С друге стране, његови конкуренти били су далеко слабији и гравитационо неатрактивнији. Врхунац кохезије "Колективни запад" показао је унисоним, егземпларним антисрпским деловањем током слома СФРЈ, а нарочито заједничким ангажовањем у оружаној агресији на СРЈ 1999. ради "дисциплиновања" Србије и ампутације њеног косовско-метохијског националног средишта. А онда је уследила суштинска промена.
Упоредо са јачањем супарника – првенствено Русије и Кине – "црте у граниту" (Титовом симболиком речено) унутар "Колективног запада" почеле су да се претварају у све веће пукотине.
"Конструкцијске грешке" нису се више могле прикрити, "замор материјала" постајао је све очигледнији, а "проклизавања" све учесталија. Разарајуће дејство декаденције видело се на сваком кораку. Америчко средиште "Колективног запада" на бројним примерима показивало је слабост и губитак кредибилитета, а европска интеграција као његов главни "поданик" суочавала се не само са кризом идентитета него и са кризом функционисања.
Са нагомилаваним и тешко решивим унутрашњим проблемима, "Империји" се десило управо оно од чега је свака током историје највише страховала – "варавари" су почели да се удружују! И то на копненом колосу без чије контроле нема глобалне надмоћи – у Евроазији. Иницијалне организације под патронатом Русије, као што су ЕЕС и ОДКБ, временом су уступиле место ширим интеграционим творевинама – ШОС-у и повезивању на идеји стварања тзв. Велике Евроазије.
Суштински комплементаран, а формиран и развијан на мање-више нескривеном антизападном принципу и трансконтиненталном обухвату, као алтернатива наметнуо се БРИКС.
БРИКС, персонификација "светске већине", по многим просторним, ресурсним, демографским, економским и другим показатељима већ данас је надмашио Г7, персонификацију "Колективног запада". Тамо је спрам Кине и Русије нагло порастао респект и страх, који се очигледно више не могу зауставити инерцијом трагикомичног проглашавања за "осовину зла", те "малигни утицај" и "корозивно деловање“. Бесомучно увођење нових и нових "пакета" санкција, рестриктивне мере према њиховим фирмама, отимање, блокирање и распродаја имовине, подизање царина, "замрзавање" банковних рачуна, дискриминаторне мере према "људима блиским режиму" и чак онемогућавање такмичења спортистима – показали су се неефикасним.
Напротив! "Не плаши се мечка решетом". Такве мере више не фасцинирају ни много немоћније државе. Нарасли отпор "остатка света" глобалистичкој агенди непогрешив је весник редистрибуције моћи и промене поретка. Сличан индикатор је и учестало губљење тла под ногама и нервозне реакције "Колективног запада".
Американци настоје да дисциплинују сателите из ЕУ и НАТО-а, а међу њима расте незадовољство коме је антируски ратни ангажман само врх леденог брега. Све "мирише" на расцеп, а дугорочно и на раскол. Напрслине у геополитичкој "тектонској плочи" Запада прете да се претворе у дубоке раседе.
"Свака вашка обашка"
Тражење Вашингтона да европски "партнери" енормно повећају војна улагања по принципу спојених судова значи њихов пад стандарда и успорен развој. Уцене да се одрекну снабдевања јефтиним руским сировинама и нарочито енергентима условиле су економски застој и злокобну најаву рецесије – до јуче запањујуће, чак и у једној Немачкој. О конкурентности на светској "пијаци" да се и не говори.
Сада постаје јасније зашто је Уједињено Краљевство благовремено "побегло" из ЕУ и тиме показало да је (и) то могуће. И откуд данас дисонантни тонови Мађарске и Словачке. А било би још сличних примера када се из центра "Колективног запада" не би управљало изборима или се они не би поништавали у случају победе неподобних кандидата. Али, не може тако довека. "Крчаг иде на воду док се не разбије".
Ако се САД ради сопственог себичног интереса да "Америка буде поново велика" не буду обазирале на "савезнике", њихов отклон ће расти. Тим пре што ће руска и кинеска привлачна снага и способност да се наметну бити све већи. Истовремено, од самог Доналда Трампа могла се чути у овом тренутку запањујућа опција америчког иступања из НАТО-а. То значи његов крај у садашњем виду и остављање европских чланица на безбедносном "брисаном простору".
Експанзионистичке, могло би се рећи мегадржавне или чак панамеричке претензије према чланицама Алијансе, читавој Канади и данском Гренланду, макар их схватили и као геополитичку фантастику – ипак довољно говоре. И наводе на размишљање о дезинтеграционој будућности "Колективног запада". Ако неко мисли да је врхунац светске кризе достигнут сударом у аренама источне Украјине и Газе – вара се.
