Колумне и интервјуи

Понижење за понижењем Европске уније

ЕУ је "шокирана" начином на који је постављена на своје место током 61. Безбедносне конференције у Минхену, а још више чињеницом да не учествује у преговорима о окончању украјинске кризе које су отпочели Русија и САД у Ријаду. Односно, учествоваће, али "не за столом", како су јој се подсмехнули истински "велики играчи"
Понижење за понижењем Европске унијеGetty © Photo by Omar Havana/Getty Images

За ЕУ будућност је већ стигла. Захваљујући вишедеценијској пропаганди многи су очекивали да она буде светла, али сурова реалност их је разочарала – дошла је мрачна и по свој прилици биће све мрачнија.

Мало пажљивији и објективнији посматрачи неопседнути ЕУ-фанатизмом ништа друго и нису очекивали. ЕУ је у америчкој режији установљена као економско-политичко крило трансатлантизма и у том смислу је била "чедо" Хладног рата.

То што није одмах по његовом окончању постала непотребни рудимент и расформирана, него је претрајала и током транзиционог тзв. униполарног тренутка, може да захвали потреби свог покровитеља са друге стране "Велике баре" да шири свој макро-мостобран на исток и настави да неокенанистички "обуздава" Русију. Али, познато је како мостобрани завршавају када њихова функција постане беспредметна. Демонтажом. И ЕУ се сада суочава са оном народном: "крчаг иде на воду док се не разбије".

Одзвонила је поноћ и чаролија је нестала

Учестали су "шамари" од којих на унутрашњем и још више на глобалном плану "бриде образи" водећих земаља ЕУ и ЕУ у целини. Тако је, на пример, миниран "Северни ток" и Немачка лишена енергетске артерије, а она увуче главу у рамена и прави се као да се ништа није догодило.

Француска је већ годинама у стању индуковане политичке нестабилности, што се раније није могло ни замислити и – ништа. Данској Трамп прети одузимањем Гренланда, а реакција је "неће ваљда, па ми смо НАТО савезници".

"Моћ убеђивања" Брисела толико је ослабила да не може да дисциплинује једну омалену Мађарску, мада се не може оспорити вештина њеног премијера. А за такође суверенистички настројеног премијера једне још мање и слабије чланице – Словачке –  нису се могле пронаћи суптилније методе него је извршен атентат.

Додуше, јесу у Румунији, где се избори једноставно прогласе неважећим јер би, далеко било, могла да победи непројектована и неподобна личност. И тако унедоглед. Баш у складу са "демократским европским вредностима".

При томе, ЕУ осим вербалне подршке и лиферовања наоружања толико "вољеној" Украјини ништа ефикасно није могла да учини. Штавише, принуђена да у том рату буде "више Америка од Америке", упала је у вртлог економског заостајања и дошла на праг рецесије.

Рецесије! ЕУ!

И онда је, ето, "шокирана" начином на који је постављена на своје место током недавно одржане 61. Безбедносне конференције у Минхену, а још више чињеницом да не учествује у преговорима о окончању украјинске кризе које су отпочели Русија и САД у Ријаду. Односно, учествоваће, али "не за столом", како су јој се подсмехнули истински "велики играчи".

Лидери "одабраних чланица" ЕУ –  оних које су "једнакије од других" – покушали су да одглуме важност панично се окупљајући у Паризу, али су само потврдили дубока неслагања и поделе.

"Парање џемпера" увелико траје.  

Није се веровало онима који одувек доказују да ЕУ није аутономан пол моћи и ништа више од америчког сателита. А они су знали да је њена економска моћ и кохезија у функцији НАТО-а, а не обратно. Ширила, јачала и шепурила се захваљујући "ушушканој" позицији проистеклој из политичко-дипломатских, финансијско-економских и нарочито трговинских привилегованих "стартних позиција". И на основу, с једне стране, јефтине безбедности коју су јој обезбеђивале САД и, с друге стране, такође јефтиних енергената и сировина из Русије, односно полуколонијално заробљених земаља махом из Африке.

Неизвесност као синоним Европе

Али, све то на наше очи убрзано нестаје. Сопствених природних ресурса готово да нема, а због других незајажљивих тржишта – првенствено кинеског – из света их више не може добити по ниској цени.

После свега, нарочито не из Русије. А неће их бити ни из Украјини чему се надала, нити ће имати главну улогу у њеној послератној обнови, чему се, такође, надала. Србима је 1990-их често делила лекције како, тобоже, нису схватили да је срушен Берлински зид и да је време биполаризма прошло, а сада управо она пренебрегава да је Запад на силазној путањи, да је мултиполаризација "тектонски" променила свет и да је паразитирању које је трајало од опловљавања света до недавно дошао крај.

ЕУ више не може да забија главу у песак пред чињеницом да се више не може лагодно живети, махом захваљујући трговини и финансијским мешетарењима, већ се мора све више производити. А скупи, све дефицитарнији увозни енергенти, руде, полупроизводи и радна снага значе временом све скупљу, неквалитетнију, технички заосталију и на светској "пијаци" мање конкурентну робу.

Да ствари буду горе, сигурност под НАТО-кишобраном европске чланице неће надаље моћи да остварују са издвајањем мање од два, већ са пет процената БДП-а. Сасвим је јасно шта то значи за темпо друштвено-економског развоја и стандард становништва.

У тим условима постаће могуће оно што у најцрњим слутњама није могло да се очекује. Целовитост ЕУ и њен експанзионистички замах могли би да скрену ка подели на неокласичне интересне сфере, а толико хваљена кохезија у центрифугалност и фрагментацију. Многи ће се са носталгијом сећати како је ЕУ некада патила што није "за столом" у вези са Украјином, а убрзо би могло да се испостави да се и сама нашла "на столу".

Балканизација, с једне стране, а ни великодржавље, с друге стране, нису ендемска геополитичка "болест" само Балкана, већ постају својство читаве Европе и света.

Белодано је да ни Трамп, ни Путин, ни Си, односно ни САД, ни Русија, ни Кина, а ни остали актери "од формата" нису гадљиви на територије. Одмах када се укаже прилика, ту су и "лешинари". Показале су то Мађарска, Пољска и Румунија, чланице ЕУ и НАТО (!), према западним деловима "напаћене", "пријатељске" и "руској агресији изложене" Украјине.

Да се и не говори о неугаслим, а (само привремено) "гурнутим под тепих", претензијама Турске према грчким острвима у Егеју, Румуније према Молдавији, Ирске према Алстеру (Северној Ирској), Шпаније према Гибралтару, Немачке према Шлезији и Судетима, Аустрији према Трентину (Јужном Тиролу), Италије према Корзици, Мађарске према готово свим суседима, латентној белгијској распадној перспективи на Фландрију и Валонију...

"Преседан", по "преседан"...

"Трампов модел" решавања питања Газе готово неприметно је "учињен присутним", тј. уведен у оптицај као прихватљив начин пресецања "геополитичког чвора" који сутра може да важи и за Европу. А зашто не би? Зашто би то био случај sui generis који ће важити само за неке тамо палестинске Арапе и за парченце левантског приобаља?

Један по један "преседан", ето правила.

Није ли, стога, примена Трампове аналогије – а Трамп је, подсећања ради, председник велесиле "светионика демократије" – могућа и на примеру косовско-метохијског дела Србије, како недавно гласно размишљаху два дугогодишња пријатеља – један угледни новинар и аутор ових редова?

И заиста, посматрајмо то овако: ни косовска ни палестинска државност у смислу међународног признања не постоји, бројност резидентне албанске националне мањине на Косову и Метохији, штавише, 2-3 пута је мања од бројности палестинских Арапа у Гази. Ако је за њих Трамп нашао решење – "хумано пресељење" у суседне истоетничке државе Египат и Јордан, како би могао да се противи да се исти принцип примени према косовско-метохијским Албанцима?

И наставимо трампистички: као саставни део плана о "миру и стабилности", на пример дуж пешчаних плажа Медовског залива од ушћа Бојане до рта Родони Американци би могли да направе "Балканску ривијеру" сличну "Блискоисточној ривијери" у Гази. Тек би се видело да ли би је потом у геополитичком смислу – као што ће ону испоручити Израелу – ову оставити Албанији или предати Србији. Или можда Црној Гори, са све Скадром?

image