Чему више пописи становништва?

Прошао је још један попис становништва (домаћинстaва и станова) у Србији. Трајао је од 1. до 31. октобра 2022, да би у неколико већих градова био продужен до 7. новембра, а телефонско пописивање чак до 17. новембра. Већ крајем децембра појавили су се први резултати и основни показатељи. И одмах су изазвали забринутост, али и недоумице, питања и сумње, више у тачност, а мање у сврсисходност, што је у супротности са смислом и циљем његовог спровођења.

Управо би сврсисходност требало да буде кључно питање и протеклих и будућих пописа. Јер би пописом, како се наглашава у уводнику Републичког завода за статистику, требало да се "обезбеђују потпуни и квалитетни статистички подаци", који ће бити "од изузетног (...) значаја за оцену тренутног стања, као и за будуће планирање и доношење различитих стратегија, како на националном тако и локалном нивоу".

А да ли јесте, и да ли ће бити баш тако?

Очекивани и стварни квалитет пописа

Савремени пописи се, по правилу, обављају на сваку "округлу" деценију плус једну годину. Само изузетно, после масовних ратних војних и цивилних жртава, "пресек стања" вршио се и осталих година, као што је, на пример, у Титовој Југославији после Другог светског рата то било 1948. и 1953. године.

Међутим, због ровите политичке ситуације, лоше организације и непланирања трошкова то се догодило и недавно, те попис није обављен 2001, већ 2002, нити 2021. ("због короне"), него 2022.

Услед непоштовања правилног десетогодишњег размака отежане су демографске и друге анализе, упоређивања и планирања.

Претходни југословенски пописи – чак и када је уважаван десетогодишњи период – били су проблематични првенствено због тенденциозне некохерентности приликом "понуда" националног опредељења (увођење "инстант-нација"), а нарочито из безбедносних разлога у околностима политичко-националних напетости. Последњи мање-више коректан попис био је онај из 1961.

Већ 1971, у пролеће, када се пописи обично спроводе, у јеку су били "Хрватско прољеће" и МАСПОК који су не само обликовали укупну друштвену климу у Хрватској, него у знатној мери утицали и на односе у БиХ. Зар се могло очекивати слободно изјашњавање тамошњег српског становништва и тачност података о њиховој бројности, просторном размештају, правој националној припадности и матерњем језику?

Слично је било приликом сепаратистичке оружане побуне косовско-метохијских Албанаца марта 1981, баш када је следио попис. Само незналице, недобронамерни или крајње наивни могли су очекивати да ће се у тим условима широм КиМ утврдити тачна национална структура, тј. истински број Албанаца.

Замислимо само како је то било, на пример, у селима-тврђавама око Ђаковице, Подујева (Мало Косово или Лаб), Суве Реке или у Дреници. На основу тада "надуваног" њиховог броја касније су доношени лажни, а "политички коректни", ставови да на покрајинској територији наводно има "два милиона Албанаца који не желе да живе у Србији".

А онда је дошла 1991, слом СФРЈ и међунационални сукоби, и то управо у пролеће, поново у време пописа. Познато је да није било безопасно, првенствено у мешовитим срединама, слободно се национално изјаснити и утврдити прави број и структуру становништва.

Сходно томе, не може се безрезервно веровати у тачност броја Срба у Хрватској (нарочито оних тзв. урбаних), па ни у укупну веродостојност читавог пописа. Да се не говори о поверењу у објективност обраде података у републичким статистичким заводима који су већ увелико били на "националном задатку" сецесије.

Године 2002. Србија је из оправданих разлога спровела "инвалидан попис", а то је учинила и 2011. и 2022. године. Али, не може се оправдати зашто није урадила званичну процену броја становника у свом косовско-метохијском делу, па и у неким општинама са значајном заступљеношћу албанске националне мањине на југоистоку. Упркос тешкоћама и логично очекиваним непрецизностима, то је могла и морала да учини. За то постоје методе и у пракси се то ради.

Неопходно је знати колико држава има становника – то је један од основних података у њеној "личној карти". А не да у уџбеницима географије – зависно од аутора и издавача – пишу различите бројке. И да водећи домаћи политичари јавно наводе број становника Србије (у целини), занемарујући да то не укључује и број у њеном косовско-метохијском делу! На тај начин су имплицитно признавали сецесију и тзв. косовску независност.

Јеретичко питање: нису ли пописи становништва превазиђени?

Успешно спроведен попис становништва је показатељ озбиљности, функционалности, уређености и на неки начин симбол суверености државе. Он би заиста требало да покаже где се држава у демографском, и не само демографском, смислу налази и куда иде. Али, он је скуп, деликатан и у новим технолошким и организационим условима чак и у Србији није неопходан начин да би се сазнало какви су популационо стање и трендови.

Како је протекли попис реализован? У горњем десном углу Пописнице, уз заставу Европске уније и сугестиван натпис крупним словима "#ЕУ ЗА ТЕБЕ", јасно пише да је "финансиран средствима Европске уније и кофинансиран средствима Владе Републике Србије“!

Из тога јасно следи: главни финансијер била је ЕУ, а не Србија.

А српски званичници се хвале сувереношћу и самосталношћу Србије (додуше, приликом јавних наступа иза својих леђа уз државну заставу обично поставе и заставу ЕУ, иако Србија није чланица)!? Зашто је то тако? Да ли првенствено зато што се користи методологија EUROSTAT-а? Не би се рекло.

Зар држава Србија није имала довољно времена да за 11 година спреми средства за попис, иако се на сваком кораку истичу њени економски успеси? Да ли треба да закључимо како и даље "ЕУ нема алтернативу" и да без ње чак ни попис не бисмо могли да урадимо?

И да ће то допринети да се повећа проценат опредељених ЗА чланство Србије у ЕУ, иако готово све анкете бележе да је убедљиво више оних који су ПРОТИВ. Да су Србији ради реализације пописа бољу финансијску понуду од ЕУ дали, на пример, Иран, Катар, Албанија или, којим случајем, Хрватска, да ли то значи да би на Пописници стајали ирански, катарски, албански или хрватски слоган и застава? А тек руски или кинески!

Да ли је валидан попис ако он није обављен у читавој земљи, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део? Знамо ли колико читава држава, "од Хоргоша до Драгаша", има становника? Која ће цифра писати у уџбеницима? Шта ће на то питање одговорити наши државни службеници, професори на факултетима и у школама, ученици на такмичењима, учесници у квизовима? Или ће се то питање мудро изостављати? Хоће ли се овога пута направити званична, релевантна процена (а могућа је), или ће се папагајски понављати оно: "без Косова и Метохије".

Има ли смисла попис ако он касни и ако постоји велики број непописаних, било да су изостављени или су одбили да се попишу?

Верује ли ико да ће та лица бити кажњена, будући да би то морало да важи и за Албанце, Роме..., а то већ може да држави направи непријатности са Западом због наводног угрожавања права мањина!? Можемо ли се поуздати у попис и знамо ли стварну величину присутне и до годину дана одсутне популације Србије "без Косова и Метохије"?

Наиме, "броју пописаних становника" 2022. од 6.472.570 – чиме неки душебрижници нису били задовољни – додато је још 218.317 особа са образложењем да је то "допуна из административних извора"?! Са тако добијеним "укупним бројем становника" од 6.690.887, тј. падом од "подношљивих" 495.975 (6,9%) у односу на 2011, Србија је, ето, мање лоше прошла спрам неких суседа са којима се, ко зна зашто, упорно пореди (нпр. са Хрватском).

Другачије размишљање и извори података

Мирећи се са чињеницом да је овај како-тако прошао, упитајмо се да ли су нам потребни будући пописи? Зар је то једини, а скуп и непоуздан поступак, да се дође до сазнања да се Србија убрзано популационо смањује, да постоје евидентне регионалне и етничке диспропрције и да се демографски раст бележи само у неколико урбаних општина, а да пад имају чак и Ниш, Крагујевац, Краљево, Шабац, Ваљево, Зрењанин, Суботица...

Није ли деценијски међупописни период предугачак за мерење све интензивнијих демографских промена и за благовремено реаговање? Потребан је другачији приступ. Популационим процесима се управља, а не препуштају се спонтаности и стихији, да би се пописима то само регистровало.

Да ли су пописи неопходни када би се подаци о становништву, становима и домаћинствима ефикасније и прецизније могли континуирано црпети из матичних уреда, МУП-а, пограничних, катастарских, комуналних, пореских, финансијских, здравствених, образовних, социјалних и других служби и институција? Нарочито у времену брзог напретка информационих технологија и општег умрежавања? Ионако се готово на сваком кораку од грађана тражи ЈМБГ и очитана ЛК.

Хоће ли се на класичан, превазиђен начин обављати и попис 2031? Пардон: одложен за 2032. годину.