Колумне и интервјуи
Муслиманска демо-геополитика
Намера је да се Срби претворе у безначајну мањину – популациону и власничку. То би се, потом, користило као "аргумент" да је двоентитетска БиХ превазиђена и да је нужна њена трансформација у грађанску, унитарну државу, евентуално подељену на четири-пет тобоже мултиетничких региона
Пред сам крај 2025. (још) два медијска догађаја додатно су подигла температуру у ионако узаврелом "босанском лонцу".
Један је прилог Радио-телевизије Републике Српске о томе да су "на стотине станова у Источном Сарајеву у последњој деценији купили Бошњаци". Они махом живе непосредно с друге стране међуентитетске границе, у федералном, "блискоисточном" Сарајеву. Како се коментарише, та њихова јагма за некретнинама "наравно законом је дозвољена", али је "опасан тренд" у циљу "преливања становништва" као "добро осмишљеног плана" ради "овладавања овим делом Републике Српске".
У том контексту уље на ватру потом је долио некадашњи реис-ул-улема Исламске заједнице у БиХ Мустафа Церић. Иначе, ради се о председнику Светског бошњачког конгреса и једном од оснивача Бошњачке академије наука и уметности, веома утицајном у сарајевском "миљеу". Он је гостујући у Хајат подкасту изјавио да "постоји план да се Бошњаци сабију у неку врсту енклаве", односно "и са источне и са западне стране угурају у гето". Како би то спречили, позвао их је да "купују што више станова у РС, у Бања Луци и у Бијељини, на свакој територији".
Становништво – средство за освајање простора
Становништво је један од кључних елемената државе. И више од тога – представља ефикасан геополитички инструмент за запоседање и контролу територије, и то све мање спонтано и стихијски, а све више плански и дириговано. Наравно, територија се може освајати и задржавати на више начина – војном силом, колонијалним заузимањем, куповином, разменом, компензацијом приликом разграничења, различитим облицима трговине (територија за власт, територија за мир, територија за развој…). Дошло је време да то буде и технолошки, па чак и виртуелно.
Сваки од тих начина је, међутим, орочен, односно мање или више краткотрајан и за освајача несигуран. Зато настоји да изврши популационо "покривање" заузете територије сопственим и/или лојалним етничким елементом.
С једне стране, то може да учини релативизовањем хомогености аутохтоног становништва без његовог уклањања, а досељавањем новог, "одговарајућег". Или, пак, да тзв. етничким чишћењем изврши потпуно елиминисање затеченог "погрешног" етничког елемента и замени га другим, "исправним" (етничка супституција).
С друге стране, "подобност" становништва може да постигне "етно-инжењерингом" – променом верског, националног, културног, геополитичког и другог идентитета затечене, домицилне популације. Тај процес може да буде дуготрајан и са неизвесним резултатом, али у условима окупације, диктатуре, идеолошко-политичке искључивости и репресије готово тренутан, са ненаслутивим ефектима произведеног конвертитског синдрома.
О свему овоме упечатљиве доказе нуди "балканска лабораторија".
Популационо-геополитичка операционализација
"Механизам" демографског заузимања простора својствен је првенствено за популационо прогресивне етничке колективитете – на глобалном нивоу исламски и латиноамерички. Али то није правило. Организоване и експанзионистички оријентисане државе, империје, такође и цивилизације, чак и ако њихово становништво бројчано стагнира или опада, могу системом дугорочних мера да примењују "демографски менаџмент" у геополитичке сврхе.
- Пронаталитетном геополитиком стварају се генерације новог, младог, репродуктивног становништва, које се због индуковане пренасељености сопственог простора усмеравају на ширење прво на суседне, а онда и на удаљеније области. То је неретко геополитички артикулисано, за шта је типичан пример арбанашко "етничко запоседање" косовско-метохијске области. Да се ради о геополитички пројектованом наталитету сведочи чињеница да је "по обављеном послу", односно после фактичке сецесије, висока стопа рађања нагло заустављена.
- Етно-геополитиком циљано се одузимају демографско-просторни, а тиме и геополитички капацитети једном, а придодају или стварају другом етничком колективитету. На тај начин бројно српско становништво из ободних области је похрваћено, помађарено, порумуњено, поарбанашено… а самим тим су и те српске зоне вековима "преливане" у друге етничке просторе. Посебно негативне последице оставио је "етно-инжењеринг" и титоистичком "декрет-етногенезом" стварање "инстант-нација" ампутацијом од српске, укључујући и њихове територије. Међу њима је и муслиманска, која се 1993. самопреименовала у бошњачку, а која је у великој мери нарушила српски геополитички квалитет и даље има експанзионистичке намере.
- Миграционом геополитиком се за релативно кратко време врши ширење великих размера из сиромашних, а демографски крцатих региона у оне богате, а демографски опадајуће. Самозаваравајуће је те процесе посматрати само или најпре у економско-социјалном кључу, као миграције "Глобалног југа" према "Глобалном северу". Латиноамерички мигранти перцепирају САД не само као нови Ел Дорадо, већ као силу којој ће се својим доласком на неки начин "осветити" за сопствену незавидну позицију. То још више важи за муслиманске мигранте из Африке и са Блиског и Средњег истока за које је Европа не само синоним благостања, већ популационо одумирућа "земља седих глава" одакле је вековима долазило зло колонијализма, експлоатације и геноцидног уништавања. Стога не чуди онај графит: "Ми долазимо код вас зато што сте ви некада долазили код нас!"
"Куповина станова" као саставни део "другог полувремена"
Муслимански чинилац још у Титово време "учитао" је БиХ као своју и само своју републику, и то сходно неписаној накарадној формули да је сваки конститутивни народ у СФРЈ имао сопствену федералну јединицу. Другим речима, апсолутизоване су етнички неконсеквентне границе: Србима Србија, Хрватима Хрватска, па би тако и њима "припадала" БиХ у целини. Ништа зато што су у њој спрам српско-православних и хрватско-римокатоличких хришћана (збирно) били популациона мањина. И ништа зато што су, посматрано по насељима, имали већину укупно на само 1/4 територије БиХ, а ни након рата, до данашњег дана, није битно другачије.
Нарочито се "сарајевска политичка чаршија" никако не мири са чињеницом да је БиХ нефункционална, спољним диктатом одржавана, резидуална творевина: "Немогућа држава" – консоцијација Републике Српске и Федерације БиХ – са више конфедералних него федералних својстава, чији опстанак не желе два од три њена конститутивна народа и једна од две политичко-територијалне саставнице.
Стога, отворено доводећи у питање резултате рата, Дејтонски споразум, Устав БиХ и уставно-законске одредбе ентитета, из "шехера" долазе претње о некаквом "другом полувремену", мислећи на накнадно постизање намера неостварених у рату, било поново војним, било другим средствима.
Управо у та "друга средства" спада Церићев позив, који се, наравно, не односи само на станове, већ и на пољопривредно и шумско земљиште, домаћинства, куће… Тако би се популационо-просторном експанзијом на територију Републике Српске временом постигао "свршен чин", односно "фактичко стање на терену". При томе, рачуна се на компаративно мању негативну стопу муслиманског/бошњачког миграционог салда, виши фертилитет и природни прираштај у односу на српски, верски солидарно финансирање куповине из исламског света, паралисање економског развоја Републике Српске политичком опструкцијом са нивоа заједничких институција итд.
Циљ је да се Срби претворе у безначајну мањину – популациону и власничку. То би се, потом, користило као "аргумент" да је двоентитетска БиХ превазиђена и да је нужна њена трансформација у грађанску, унитарну државу, евентуално подељену на 4-5 тобоже мултиетничких региона.
У ствари, у сваком од њих, а и у читавој БиХ, српско становништво било би политички-територијално неомеђено, тј. у аморфном стању, деградирано на статус раје и претворено у "политичке Босанце".
Муслимански/бошњачки популационо-политички чинилац, пак, био би привилегована већина и хегемон, а на демо-геополитички начин би остварио "покривање територије" готово читаве БиХ и "излазак на њене међународно признате границе", првенствено на Дрини и Сави. Не сведочи ли о томе претећи распоред вахабијских параџемата и полу-војно устројених аирсофт клубова у конвексном делу Федерације БиХ, дуж појаса према Републици Српској?
Разумљива је једва прикривена нервоза ефендије Церића и истомишљеника. Оправдана је њихова бојазан да ће у глобалној прерасподели моћи и геополитичком препакивању изгубити покровитељство САД, које се "неће више мешати у решавање проблема на Балкану", како рече бивши амерички амбасадор у Србији Кристофер Хил.
Упоредо, страхују да настављени патронат тешкоћама опхрване ЕУ неће бити довољно поуздан спрам интереса Русије и Кине, нарочито ако се буде радило о структурисању нових интересних сфера. У питању је трка са временом. И енигма шта су то Трамп и Путин утаначили на прошлогодишњем августовском састанку у Енкориџу, на некада руској, а сада америчкој Аљасци, а тиче се Европе и "незавршеног посла на Балкану"?
Live
