Читаво човечанство пита се о чему се, у ствари, ради: из којих стварних разлога пламте оружани сукоби јуче у Гази и Сирији, данас у украјинској и иранској арени, и да ли ће већ сутра можда почети у источном Егеју, Малајском пролазу – тој "пупчаној врпци" Индо-пацифика – те у Источном и/или Јужном кинеском мору…?
Шта је стварни смисао "пандемијом" конфликата захваћеног савременог света, света на ивици провалије? Какав је ово рат? Признали или не, по многим параметрима и дефиницијама – ради се о светском рату.
Ако се Хладни рат не рачуна у рат у правом, традиционалном смислу, онда се овај текући може сматрати Трећим светским ратом. Да ли се баш на овај начин одвија очигледна промена поретка, процес мултиполаризације, или то данашњег медијског конзумента – екраноида – кохорте пропагандиста наводе на странпутицу? Потискују ли се, односно повлаче ли се, уистину САД са глобалног трона "под борбом", корак-по-корак, или се само консолидују за контраудар?
Евроазија као кључ глобалне надмоћи
Одавно су геополитички мислиоци схватили да је Евроазија простор од кључног планетарног значаја. Не само зато што је највеће копно, већ зато што је тако природно предиспонирано, историјским процесима одређено, ресурсима најбогатије, са убедљиво највећим бројем становника, са колевкама великих светских религија и цивилизација, са територијално највећом и две најмногољудније државе света, са три од четири савремене велесиле или чак глобалне силе, мноштвом амбициозних регионалних "играча"…
"Од када је отпочела међусобна интеракција континената, још пре готово 500 година, Евроазија је постала центар светске моћи". То је већ у првој реченици увода познате књиге Велика шаховска табла написао Збигњев Бжежински, не остављајући никакву дилему да је то "мега-копно" било, сада јесте и у будућности ће бити у фокусу САД. Уосталом, није то ништа непознато познаваоцима функционисања света од вајкада, нарочито од када су раније Британци, а потом њихови наследници Американци на таласократској основи преузели светски примат.
Тријумф у биполарном сучељавању САД су успеле да остваре и потом досегну неприкосновену глобалну супремацију, те успоставе униполарни поредак не само опкољавањем, обуздавањем и "анакондиним" стискањем СССР/Русије као евроазијског Heartland-а, већ држањем под контролом читаве Евроазије. Тај успех постигле су захваљујући првенствено формирању и надмоћности на "три стратегијска фронта", како их је називао "Мистер Збиг". Ради се фактички о три америчка трансокеанска мако-мостобрана у Евроазији.
И док су се током хладноратовског раздобља на прва два позиционирали дубље у копну, на трећем – због превеликог ризика директног судара са Кином и Совјетским Сaвезом – задржали су се на острвско-полуострвској линији. У сваком случају, први пут у светској историји једна алохтона, неевроазијска сила, земља са западне хемисфере, постала је главни чинилац у евроазијским пословима, те следствено глобални хегемон. Другим речима, САД су постигле пресудно важан циљ – онемогућиле су да се на гигантском копну Евроазије појави једна или више конкурентских сила.
Са таквим позицијама САД су ушле у раздобље глобализма (американизма), али и њима је било јасно да то неће вечно трајати, већ да ће се претворити у транзициони, "униполарни тренутак". Стога су се спремале да ако се у Евроазији појаве "изазивачи" – првенствено "брзорастућа Кина" и "опорављена Русија" – те ако не буду биле у стању да сачувају "глобалну доминацију", онда пређу на план Б, тј. остваре барем "глобално вођство".
"У том грму лежи зец"
У том контексту, нису смеле да дозволе дефанзиву, потискивање или пораз ни на једном од "три стратегијска фронта". Напротив!
1) Показало се да су Американци у Централној и Источној Европи, односно на западу Евроазије, на Источноевропском "стратегијском фронту“, иницијативу најлакше остварили. Она је била резултат сукцесивног и здруженог напредовања две компатибилне организације Западне цивилизације – НАТО и ЕУ. Успех је постигнут зоналном (фронтијерском) трансгресијом на исток, чак и у ареал некадашњег СССР, до самих граница Русије, будући да је ту било "најмекше".
Напредовање на том "фронту" сада је, међутим, заустављено на украјинском сектору, у геополитичком и геостратегијском смислу у последњем тренутку, "пред капијама Кремља". После дугог повлачења и уступака на ивици понижења, у прокси-рату Русија је кренула у контра-напад – спор, стрпљив, али темељан. Не само да би поразила непосредног инструментализованог украјинског противника, него да би из корена променила поредак из униполарног у мултиполарни, а можда и суштински другачији – нпр. неполарни или антиполарни.
Ако се на тај начин посматра смисао и ток тзв. специјалне војне операције, онда је разумљивија њена дуготрајност и руска привидна тромост. На то указује "позадина фронта" – раније незамисливе пукотине појавиле су се унутар НАТО, кога неки лидери важних европских чланица проглашавају "клинички мртвим", а с друге стране, из Вашингтона, све чешће стижу поруке о његовом крају. О проблемима у оквиру ЕУ, суочене са притиском имиграната, недостатком енергената и сировина, те знацима рецесије и политичке нестабилности – да се и не говори.
2) Блиско/Средњоисточни "стратегијски фронт" САД одавно држе са мањом или већом пажњом и ангажманом. Најпре посредством Израела, снажног присуства у Турској, земљама Залива и делимично у Пакистану, а нарочито после окончања совјетске интервенције у Авганистану. Иако су падом шаха Резе Пахлавија "изгубиле" Иран, држале су га под сталним политичким, економским, пропагандним и војним притиском, а Првим и Другим заливским ратом и у овом региону обезбедили су "позадину фронта".
После слома СССР инфилтрирале су се у "Евроазијски Балкан" (Бжежински), тј. у некадашње совјетске централноазијске исламске републике. На тај начин САД су се уклиниле у јужни обод саме Мекиндерове "стожерне области" Евроазије (Heartland), те формирале чак и војне базе, пропагандно-обавештајно и на друге начине антагонизујући те земље спрам Русије. Померање "фронта" на север, према руском "меком трбуху", САД су вршиле у бившим совјетским закавкаским републикама, па чак и са северне стране гребена Кавказа (Чеченија, Ингушетија, Дагестан) – што систематским терористичким акцијама, што оружаним побунама, што "обојеним револуцијама".
Дуж тог "стратегијског фронта" Американцима сада такође не цветају руже. У кавкаском и централноазијском делу постсовјетског простора њихов утицај није сасвим елиминисан, и даље покушавају да мешетаре, али су фактички у значајној мери потиснути. Из Авганистана су се понижавајуће повукли, у Пакистану је Кина преузела иницијативу, док суседна Индија не дозвољава да буде злоупотребљена… Заједно са Израелом, нападом на Иран покушавају да задрже своју "ногу у вратима" у прворазредно важном региону Залива, мада не са великим успехом, тј. уз високу цену коју плаћају не само они сами, већ и њихови експоненти – домаћини америчких војних база.
3) Дуж Далекоисточног "стратегијског фронта" САД су после Другог светског рата минимално "закорачиле" на евроазијско копно – само делимично на Корејско и Индокинеско полуострво. Сваки покушај дубљег продора процењен је као рискантан, будући да би се непосредно судариле са Кином и Совјетским Савезом. Зато су се задржале у западнопацифичком (полу)острвском појасу, држећи тамошње државе у вазалном положају, формирајући гигантске војне базе и концентришући бројне трупе.
Како би учврстиле тај "фронт" војно су интервенисале од Кореје на северу, до Вијетнама на југу. Али, свакако пресудан, колосалан геополитички "ћар" направиле су тзв. стратешком триангулацијом коју је опослио "стари лисац" Хенри Кисинџер – антагонизовањем две снажне земље, Кине и СССР, и једне и друге комунистичке и евроазијске, где су САД постале "језичак на ваги". Томе би требало додати да су успеле и да Индију – велику многољудну земљу у Rimland-у, држе по страни, у ствари ближе себи посредством Покрета несврстаних.
Респектујући растућу снагу савремене Кине, пре свега економску и војну, Американци се (за сада) нису одлучили за активирање тамошњег "стратегијског фронта", већ само да ојачају своју "далекоисточну котву". Стога на све начине покушавају да Кину "држе уз обалу", толеришући им само "приступ сланој води" Пацифика, али не и стратешко позиционирање широм океанских пространстава.
У ствари, избегавајући конфликт који би значио класичан светски рат, САД ће "допустити" Кини да постане чак и макро-регионални хегемон, само да не би постала глобална сила. Да ли то подразумева да ће "цех" бити испостављен Тајвану?
Резиме, али само тренутни
Индикативно је да сва три глобално важна "стратегијска фронта" садрже реч "источни": Источноевропски, Блиско/Средњоисточни и Далекоисточни. Нема ни једног западног фронта. Сугестивно! Порука је да је цивилизацијски и геополитички Запад недодирљив, неугрозив. Будућност ће брзо показати да ли је то заиста тако. За сада, Американци успевају да велике оружане сукобе држе далеко од своје територије и одашиљу их у Евроазију. Стога, како би читаво то кључно, али вишеструко хетерогено мега-копно и његове најмоћније "играче" држали у латентном конфликтном стању, унутар његовог простора отварају "стратегијске фронтове" и управљају њима.
Очигледно је да су два од три глобално важна "стратегијска фронта" већ прилично дуго активна. Оружани конфликт је интензиван, људске и материјалне жртве су велике, нова оружја, начини ратовања и тактичко-стратегијске поставке се свакодневно тестирају. Чињеница да су тренутно две (САД и Русија) од три-четири водеће светске силе (плус Кина и евентуално Индија) непосредно укључене на та два фронта – мада нису директно сукобљене – текућем рату даје карактер светског. Тим пре што у "великом геополитичком игроказу" учествују актери са три континента – Северне Америке, Европе и Азије.
То је већ донело резултат да су односи снага на светској "позорници" у протеклих неколико година толико промењени да је сасвим јасно како сведочимо не само архивирању претходног поретка, него и епохалној, суштинској промени геополитичких парадигми. Дакле, ради се о релативно дуготрајном процесу, а не чину. Преломни моменат још није наступио, а питање је и да ли ће се уопште, на јасан, приметан начин и догодити. Да ли ће се то збити активирањем и трећег "стратегијског фронта", оног на Далеком Истоку?
Хоће ли водеће светске силе наставити да се сучељавају посредно, у некој установљеној арени изван својих државних територија, или ће у неком тренутку ипак морати да се директно обрачунају? Конкретно: да ли ће тек америчко-кинески сукоб као "велико финале" одлучити опстаје ли PaxAmericana у каквом-таквом виду или ће га у "ропотарницу историје" послати PaxSinica?