Агонија "орочене државе": Република Српска и разлог постојања БиХ

Недавно је Република Српска на пригодан начин – округлим столом "Српска се брани и у Србији" и пријемом у Дому Војске Србије – у Београду обележила 31. годишњицу свога постојања и доношења Устава.

И овога пута, како њени званичници, тако и учесници округлог стола, поновили су да Републици Српској нема будућности у границама "тамног вилајета" БиХ. Сходно томе, говорило се о уједињењу у српску државу као егзистенцијалном националном циљу, уважавајући чињеницу да за то још не постоје реални геополитички услови.

Аналогно Цвијићевом дефинисању положаја Србије у контексту анексионе кризе 1908, Република Српска је "опкољена земља, а Срби ухапшен народ" унутар постојеће, охаеризоване БиХ. "Немогућу државу", како је БиХ оправдано назвао Ненад Кецмановић, у то време неприкосновени атлантистички Запад под америчким вођством саставио је у Дејтону ради својих геополитичких интереса.

А ти интереси су превасходно били да се стави "шапа" на незапоседнути део Балкана као важне, повезујуће карике између "поља" на евроазијској "великој шаховској табли". Упоредо, и да се превентивно фрагментира, ослаби и "обузда" српски чинилац, виђен као балканска трансмисија топломорског (медитеранског) вектора "будуће, опорављене Русије" (Бжежински).

Западна "изградња државе" БиХ

Запад је, тобоже, настојао да од БиХ направи "балканску Швајцарску". Наравно, у геополитичком, а не у економском смислу. Супротно томе, направио је "балкански Авганистан". Она је била замишљена као наводно компромисна, више државоида него држава, типичне тампонске улоге између Србије и Хрватске – па нек' траје кол'ко траје.

А трајаће онолико колико Вашингтону и његовим европским сателитима буде требало или буде исплативо. Формирана је и постоји присилом, невољена и неприхваћена од стране српског и хрватског чиниоца, а непотпуна и недовољна са становишта муслиманских/бошњачких мегаломанских аспирација.

Као пример успешности приказују је они који верују у паролу да је "добро решење оно где су све стране приближно незадовољне". Глупост!

Велике силе – првенствено оне империјалног карактера и са колонијалним искуством – за своје потребе могу да направе неку вештачку државу од било каквог, географски хетерогеног и некомпатибилног простора и од било каквог, етно-верски мешовитог и антагонизованог становништва, те да је мимо сваке логике омеђе неадекватним, дискордантним, антецендентним границама. То су управо учиниле са БиХ.

И никада нису ни покушале да сувисло објасне како су се тако лако одлучиле да разбију међународно признату, сложену, мултиетничку Југославију, не дозвољавајући да се она чвршће изнутра интегрише, а камоли централизује, док по сваку цену инсистирају на опстанку БиХ, некадашње "Југославије у малом", са очигледном намером да је унитаризују под муслиманском/бошњачком хегемонијом.

Може им се. Тачније, могло им се. Ех, само још да су могли да приволе Србе и развласте Републику Српску.

Муслиманска/бошњачка елита стварно је помислила да их Запад фаворизује из алтруистичких разлога, наклоности и правде. Сматрали су да од историјско-географски српске земље, претворене у југословенску социјалистичку републику, уистину могу да направе не-српску, односно, антисрпску државу!? Где ће остали бити подређена раја, а они доминирати. Штавише, били су стратешки нестрпљиви и одбили предратну понуду Београда да "владање Босном" плате останком у Југославији.

Пренебрегли су кључну чињеницу: пред растакање СФРЈ чинили су недовољних 43,5 посто становништва и били апсолутна већина на само 25,8 одсто територије БиХ, а њихова највећа компактна област била периферна Цазинска крајина. Нема везе: заратиће, утилитарно везујући своју са хрватском заставом, те уз спољну помоћ победити, истовремено се на рачун Срба популационо "разливајући" до тзв. АВНОЈ-ских граница БиХ. Правили су рачун без крчмара.

Рад на "демонтажи Дејтона"

Све ослањајући се на Запад, добили су БиХ за коју се везује читав низ пежоративних назива – "неодржива држава", "скрпљена држава", "држава-недоношче", "кобајаги-држава", "држава-провизоријум", "држава на апаратима", "франкенштајн-држава"...

И сами муслимански/бошњачки лидери виде је као дејтонску "лудачку кошуљу", али не одустају од аутодеструктивног начина да је се реше регионализацијом као прелазном фазом до унитаризације. Сходно том циљу, развила се и систематски се спроводи читава свеобухватна стратегија.

Тако, под маском спортских удружења и клубова, формиране су бројне полувојне групације; на екстремној исламистичкој индоктринацији и прецизном "покривању простора" функционишу намножени вахабијски параџемати; муслиманске верске вође у контексту унутрашњих односа ратнохушкачки позивају на "очување земље и оружјем" (поменимо само иступе реис-ул-улеме Хусеина Кавазовића); организују се демонстрације испред ОХР-а са захтевима да се из имена државе уклони Херцеговина и остане само Босна (наравно унитарна, у којој, логично, живе Бошњаци, односно Босанци, што подразумева доминантно муслимане)... О уздизању "геноцида у Сребреници" на ниво националног и државотворног "оснивачког мита" да се и не говори.

На пропагандном, просветном, научном и културном плану промоција унитаристичког босанства је још израженија. Сарајевски званичници и њихови гласноговорници Србе, по правилу, називају "босански Срби" или "босански православци".

Образовно-научни систем ударнички је ангажован на доказивању наводне аутохтоности Бошњака, с једне стране, и потенцирању великосрпске агресије на БиХ чији је резултат "геноцидна творевина" коју као такву треба укинути, с друге стране. Медији су потпуно посвећени анатемисању Републике Српске, којој чак и име избегавају да помену, називајући је "мањи ентитет". Запад свему томе терцира, увек је апострофирајући у негативном контексту, као што је, на пример, у вези са статусом и овлашћењима ЗСО, да "неће Републику Српску на Косову".

Штавише, исту намену, али "да се Власи не досете", има тенденциозно форсирање "патриотских севдалинки" као хомогенизујућег идентитетског елемента, где су текстови преплављени турцизмима, носталгијом за османским "вактом", "земљом Босном" и интегралистички употребљеним географским називима, нарочито онима са територије Републике Српске (Дрином, Романијом, Бања Луком...).

Када се неко, као што је то недавно учинио један функционер СДА, макар и тренутно разочаран Западом од кога је очекивао да муслиманском/бошњачком корпусу "заврши посао", охрабри да само помене преоријентацију БиХ према Кини, Русији и – о каквог ли греха – према Србији, то изазове башчаршијску констернацију.

Па, зар он још није схватио да су креатори "Сребренице" управо имали циљ да направе што већи зид према Србији и превентивно спрече евентуално муслиманско/бошњачко-српско помирење и (ре)интеграцију?

Онда не треба да чуде редовни антисрпски игрокази, као што су они недавни из "фудбалског репертоара" – од скандирања сплитских клинаца-фудбалера "Србе на врбе" на турниру на Илиџи, до инцидената на трибинама у Брчком, а потом и каменовања аутобуса са јуниорима клуба малог фудбала из Бијељине.

И како да потраје и претраје таква БиХ? А шта ће се десити када се сасвим приближи крају "рок трајања" такве творевине? Треба бити опрезан: јер Запад, када постане очигледно да БиХ више не може да опстане, пре ће дозволити независност Републике Српске него њено уједињење са Србијом. Да би и у неким новим околностима могао да настави са сејањем раздора. Пример Црне Горе је исувише очигледан.