Експо будућност: Велика глава на малом телу

Недавно је Београд, односно Сурчин, добио организацију специјализоване светске изложбе Експо 2027. године. Лепо, заиста! У оштрој конкуренцији приликом одлучивања у Паризу малена Србија је иза себе оставила САД (Минесоту), Аргентину, Тајланд и Шпанију. Не улазећи експлицитно у које, мора да је имала убедљиве аргументе. На концу, поражена је и шпанска Малага, а на победи је честитао и славни Антонио Бандерас, чији је она родни град.

Будући да ће тема бити "Игра(ј) за човечанство – спорт и музика за све", изложба ће очигледно имати забаву као будући смисао (имитације) живота. Типично за Београд, по чему је он постао шире препознатљив.

Само што се неће одржати на савским и дунавским сплавовима, већ у новоизграђеном комплексу уз будући национални стадион, где ће се потом преместити сајам. Одлично оправдање за уклањање постојећег сајма као градског репера и пренамену простора.

Одмах су објављене процене о цени градње објеката и колико ће се повећати. Такође, и колико ће за три летња месеца трајања бити учесника, (ин)директан економски ефекат, нето-добит, популациона и просторна величина потенцијалног тржишта, број нових радних места... Иако ће се одржати тек за четири године, прецизно (?) се предвиђа да ће на изложбу у Београд доћи 2,59 милиона људи, тј. да ће бити укупно четири милиона посета. 

Опомињући пример или никако „грлом у јагоде“

Али, опрез! "Чувај се Данајаца и кад дарове доносе!" Ако су економски и други ефекти тако позитивни, како то да се једној малој и уз то већ деценијама пропагандно-политички проказаној Србији дозволио тријумф? А ради се о земљи, опште је познато, која се супротставља Западу као самопроглашеној "међународној заједници". Раније је то "зарадила" не слажући се са начином растакања СФРЈ и принципима њене поделе, а сада јер неће да призна "независност Косова" и да уведе санкције Русији. Како и зашто је њој, таквој, дозвољено да порази много моћније земље, од којих су две чланице НАТО-а, а једна од њих (још) водећа светска сила?

Нема места еуфорији. На то упозорава пример Пловдива, древног "града на шест брегова" и другог по бројности становништва у Бугарској, који је 1991. такође био домаћин манифестације Експо – последњи у овом делу света пре него што ће то бити Београд 2027.

Непосредно пред одржавање изложбе, која је, индикативно, уследила одмах после имплозији Источног блока, имао је око 380.000 становника и пре тога деценијама умерен, али стабилан демографски раст. Убрзо, следећих година по окончању изложбе број становника града опао је за готово 40.000 и на нивоу 340.000-345.000 остао до данас.

Наравно, била је то последица наглог "отварања" земље, опадања природног прираштаја читаве нације и масовних економских миграција на Запад, али све то у случају Пловдива није успео да спречи Експо. Опште негативне трендове није ублажио ни статус европске престонице културе 2019. године.

Штавише, чак и каснији стагнантан демографски ток постигнут је само захваљујући интензивном досељавању становништва из околине и удаљенијих, планинских предела, који су због тога временом претворени у праву "демографску пустињу" (посебно Родопска област на југу). 

Од свесрпске престонице ка глобалном граду

Постоји опасност да се слично догоди са Београдом и Србијом после изложбе Експо 2027. године. Предуслови већ постоје. Пред слом СФРЈ 1991. године њен главни град имао је 1,33 милиона становника и чинио 4,8 процената популације заједничке земље, тј.13,7 процената тадашње федералне јединице Србије. Према недавном попису 2022. нарастао на 1,69 милиона, али је остао главни град само "резидуалне државе" Србије и у њеном укупном становништву (наравно, рачунајући и Косово и Метохију) учествује са око 22 процента.

Као што се десило са Бечом после нестанка Аустроугарске 1918, тако је и Београд постао "велика глава на малом телу", укључујући сва питања и проблеме које та чињеница доноси.

Београд се убрзано придружује групи тзв. глобалних градова, који све мање имају везе са државом и народом којима формално припадају. Он, с једне стране, из читавог гравитационог подручја – а то је већи део Србије, па и шире – неодољивом снагом "исисава" становништво, а с друге стране, у њему се концентрише страни капитал и инвестиције, јер ће се ту најбрже оплодити. На примедбу да то додатно увећава постојеће регионалне разлике и да развојем треба да се другачије управља, неистомишљеници и заступници разних интересних група ће оптимистички одговорити да ће Београд бити "локомотива" која ће "повући" остатак Србије. У том смислу се већ увелико глорификује и добијање изложбе Експо.

Али, када Експо мотивише ново досељавање у Београд – а хоће – ко ће остати у остатку Србије да би тај потенцијални развојни "замајац" имао смисла? Даљу популациону и осталу концентрацију у Београду нужно је демотивисати, а не стимулисати.

Претходни попис је белодано показао да су у демографском паду не само планински и погранични крајеви, сеоска насеља и градови мале и средње величине, већ готово сви већи градови у Србији. Оно мало резерви становништва што је преостало неопходно је сачувати да би се покушала каква-таква обнова, а не још дубље понирати у разобручену, неповратну београдизацију. Не мора се ништа измишљати: има позитивних искустава у свету, а и не мора се далеко гледати – близу је пример Љубљане и Словеније.

Експо неће пресудно, али хоће додатно допринети "окивању" плодног сремског земљишта у изграђен простор – саобраћајнице, бетонске површине, зграде, тржне центре, паркинге... Многи ће рећи да неће заузети тако велику површину, али није то прво нити последње што се гради. И мало-по-мало... А шта ће нас хранити? Ах, да – јешћемо синтетичко месо, хлеб, воће, поврће...

Како спречити да се на рачун читаве Србије, која се празни, оствари "Велики Београд" и да временом срасте са Новим Садом у урбану целину налик на праву конурбацију – на пример, неки Бео-Сад? Дуж старог новосадског пута су се већ прстасто нанизали и готово спојили Земун Поље, Батајница, Нова и Стара Пазова и Инђија, а до Сремских Карловаца, Петроварадина и Новог Сада није далеко.

Сели ли се то стихијски Србија у Срем? У Панонску низију? Она, истина, привлачи, али је – то се зна – "гробница народа".