Одбити Србе од мора – геополитичка константа

Лето је право време за подсећање: од 193 међународно признате државе света само су 44 без излаза на море, и Србија је једна од њих. Та чињеница обично највише погоди српске туристе и пробуди завист према осталим балканским земљама које тај излаз имају. Неоправдано мању забринутост изазива што се немаритимне државе у геоекономском и геополитичком смислу сматрају хендикепираним државама (тзв. land locked country). Славодобитно апострофирање "партиципације Србије на паневропском Коридору 10", као и утешна парола "Дунав је српско море", имају оправдања и веома су важни, али никако не могу да буду права замена за море.

Постојинеколикофлуидних, недовољно артикулисаних и неостварених опција српске националне и државне оријентације према морима. Махом су се појављивале као секундарни геополитички циљеви процеса националног ослобођења и уједињења, а проистицале из прворазредног интереса да се превазиђу лоша искуства "опкољене земље" и "ухапшеног народа". Потреба да се отклони тај недостатак, генерисан систематским етно-просторним и политичко-територијалним распарчавањем, сажимањем, окруживањем и блокирањем српског чиниоца, у супротности је са намерама како атлантистичких, тако и mitteleurop-ских сила, који српске земље перципирају као посредника за руски трансбалкански приступ Медитерану као "топлом мору".

У новијој и савременој историји могуће је идентификовати неколико српских оријентација према морским обалама.

Вардарско-солунски вектор

"Јужни правац" Србије проистицао је из логике природне датости моравско-вардарске удолине и њеног исходишта на егејској обали. Историјски се ослањао на простирање, традицију и живо сећање на средњовековну немањићку Србију пре османске окупације, а важно упориште била је и претежно српска етничка структура Старе Србије и Македоније.

Опредељење за управо тај ослободилачки правац и проширење државе – али никако до самог Солуна – тек посредно се уклапало у германски југоисточни правац продора. Стога је повлачењем границе гребенима Кожуфа, Ниџеа и Галичице, те Преспанским и Охридским језером, већи део праве историјско-географске области Македоније прво остао у Османском царству, а потом припао Грчкој, где је услед миграционих и асимилационих процеса који су уследили изгубио српска својства.

Овај потенцијални српски маритимни правац пресечен је и само у рудиментарном облику опстао у виду коришћења дела солунске луке (1923-1975), да би као идеја и план канала Морава–Вардар–Егејско море наставио да и даље траје у виртуелном виду. Формирањем прво југословенске федералне јединице, а потом и међународно признате државе типичног тампонског типа и узурпираног, па модификованог имена, тај бараж је постао удвостручен.

Дримско-драчака "резервна опција"

Варијанта према југозападу подразумевала је излазак на источну обалу Јадрана дримским правцем према Медовском заливу. "Антиетнографском нужношћу" (Ј. Цвијић), тј. проширивањем Србије на области са још национално неиздиференцираним арбанашко-српским становништвом породично-племенске организације, образлагана је прека потреба за превазилажењем изолованости Србије.

Србија је приступ мору фактички остварила војним запоседањем и контролом простора између Дрима и Шкумбе (укључујући луку Драч) од новембра 1912. до октобра 1913. Упоредо, тадашња српска држава Црна Гора контролисала је Скадар, читав басен Скадарског језера и приморски појас између Бојане и Дрима.

Упркос томе, на захтев великих европских сила – првенствено Велике Британије, Аустроугарске и Италије, које су инсистирале на формирању Албаније као државе-препреке српском (посредно, руском) излазу на море – обе су морале да се повуку. Тај правац је на парадоксалан начин актуелизован агресијом НАТО-а на СРЈ 1999, али у супротном смеру и у контексту продора Алијансе у "срце" Балкана, због чега је грађен аутопут Драч–Приштина, са планираним продужетком до Ниша и спајања са Коридором 10.

Црногорско-јужнојадрански ракурс

Црна Гора, као српска држава, званично је остварила излаз на Јадран стицањем независности на Берлинском конгресу 1878. (познате су речи књаза Николе још приликом ослобођења Бара у јануару 1878: "Вјенчавам те српско море са слободом Црне Горе"). Међутим, приступ Србије мору онемогућавала је "политичка земљоузина" некадашњег Новопазарског санџака под османском формалном влашћу, а аустроугарском фактичком контролом све до ослобођења и поделе са Црном Гором према Лондонском уговору о миру 1913.

У време "прве" југословенске државе српски приступ јужнојадранској акваторији био је слободан, али су саобраћајне везе кроз баријеру Динарида биле лоше. Током "друге" Југославије оне су се поправиле (нарочито пуштањем у саобраћај пруге Београд–Бар 1976.), али су негативну улогу имале политичке прилике услед расрбљивања и етатизације федералне јединице Црне Горе.

То је посебно дошло до изражаја издвајањем Црне Горе из СРЈ 2006. и њеног све израженијег антагонизовања према Србији. Такав однос геополитички је индукован од стране Запада како би се Србија – уочена као балкански експонент Русије и Кине – окружила, изоловала и "обуздала", те лишена излаза на море задржала у позицији земље стиснуте регионалном (балканском) "стратегијом анаконде". Сходно томе, из монтенегринских кругова се често сеири како ће "европска Црна Гора спријечити да Русија формирањем Велике Србије добије приступ Јадрану".

Херцеговачко-дубровачка визура

Ради одбацивања српског чиниоца од мора систематски се спроводило његово покатоличавање и национално преобраћање као "процес дугог трајања" у Конавлима, Дубровнику, Далмацији и Западној Херцеговини. Супротно томе, у дубровачком залеђу – у источној Херцеговини – српски православни елемент је опстао, али "на корак до мора". Како би се остварила веза престоног српског града са Јадраном, 1925. успостављена је ускоколосечна пруга Београд–Ужице–Вишеград–Сарајево–Мостар–Дубровник, која није била само саобраћајна "жила-куцавица", већ интеграциона парадигма (последње деонице "ћире" укинуте су тек 1978).

Редефинисањем приоритета у саобраћајној мрежи титоистичке Југославије у контексту афирмације државности њених република, тај правац је занемарен како би се пресекле вишедимензионалне везе Београда и његовог "маритимног прозора" Дубровника. О томе сведочи и сектор апсурдне "АВНОЈ-ске границе" између дубровачко-конавског дела Хрватске и источнохерцеговачког дела БиХ који српско-православном простору пресеца приступ мору за само неколико стотина метара.

Тек је у српско-хрватско-муслиманском сукобу 1992-1995. актуелизовано питање српског (Републике Српске) изласка на море у том појасу, али је оно под утицајем Запада спречено. Штавише, дејтонском "мапом" поделе БиХ удвостручен је антисрпски баражни појас према мору тако што је успостављен територијални "клин" Федерације БиХ у виду хрватске општине Равно (Херцеговачко-неретвански кантон).

Крајишки маритимни сектор

Од просечно десетак километара широког задарско-шибенског приморског појаса са хрватском већином, релативно компактан српско-православни hinterland – изузимајући муслиманску Цазинску Крајину – пружао се на североисток до реке Босне, на северозапад до Покупља и на север закључно са Билогором и Крндијом. По пространству, то је апроксимативно одговарало величини, на пример, државе Белгије. Упркос томе, он политички-територијално није имао приступ мору, будући да је био вековима национално преобраћан и подељен границама туђинских држава, а потом бановинским, односно републичким међама југословенске државе.

Варијанта српске маритимне партиципације магловито се појавила тек приликом слома СФРЈ и српско-хрватског сукоба, тј. у време формирања и краткотрајног постојања Републике Српске Крајине. Она је чак имала уски и не много значајан излаз на "слану воду" Каринског мора (залива). Крајина се тада позиционирала геостратегијски екстензивно, те није искористила шансу да се незнатном "антиетнографском нужношћу" прошири до мора у сектору од ушћа Зрмање до ушћа Крке. То и војно није било неоствариво, на пример заузимањем/рушењем моста код Шибеника, после рушења Масленичког моста.

Хрватским уништавањем Крајине и прогоном већине српског становништва у "Олуји", укључујући прво војно, а потом и Дејтонским споразумом верификовано редуковање западног дела Републике Српске, извршено је знатно просторно одбацивање српског елемента од средњејадранског приобаља.

*   *   *

Адекватан политичко-територијални излаз на море био и остао је српски витални интерес. У условима доминације Запада, засноване на таласократској парадигми, он је систематски онемогућаван, будући да је дијаметрално супротан његовим приоритетима у контексту балканске пројекције надметања за светски примат. То је достигло антисрпски врхунац у процесу уклањања СФРЈ са политичке карте. Како је геополитичко прекомпоновање далеко одмакло, а подразумева померање Запада са глобалне лидерске позиције, српске маритимне тежње више се не морају поимати као утопија.