Модерне трaнсхуманце

"Има сеоба..."

Захваљујући заједничком захтеву који су поднеле Грчка, Италија и Аустрија, на Листу нематеријалног културног наслеђа UNESCO-а 2019. године уписане су трансхуманце. Појам је из француског језика, а потиче од латинских речи trans (преко, кроз) и humus (земља).

Трансхуманце су специфичан начин полуномадског сточарења, сезонских миграција и начина живота. Проузроковане су годишњим циклусима промена температуре и количине падавина, а тиме и издашности пашњака неопходних за традиционално, екстензивно гајење махом ситне стоке (оваца, коза).

О чему се, заправо, ради? У касно пролеће и рано лето сточари, обично са читавим својим породицама, покрећу стада и истерују их из подгоринских, долинских, котлинских, низијских и приморских области на испашу у планинске пределе и простране висоравни где су врућине мање, а травни покривач бујнији. Ту врше мужу и примарну прераду млека, те у објектима од камена и/или дрвета (бачије, катуни, станови) живе до јесени, када поново своја стада враћају да у стајама и торовима презиме у нижим крајевима. И тако сваке године, вековима.

Зависно од природних услова трансхумантна кретања су постојала широм света, али су карактеристична била за шири појас Медитерана – алжирско приморје и северну подгорину Атласа, сва три велика јужна европска полуострва, прикарпатску и приалпску зону... 

Савремене сезонске миграције

Трансхуманце су временом сведене на реткост. Ко још напаса стоку и производи млеко и сир са природним укусом и мирисом млека и сира, ко још штрика џемпере и прави штофове од "чисте рунске вуне", ко још нуди свеже месо, печење и месне прерађевине од стоке која се слободно кретала и пасла – али стварно(!) – на планинским пространствима? Стока стешњена у стајским боксовима "не види ни Сунца, ни Месеца", праву, природну траву и сено никада није окусила, тове је вештачком храном само да би била што тежа, уместо вуне ту су синтетички материјали наводно пријатнији и здравији од природних... А и сточни фонд, по свој прилици, постаће непотребан, нарочито земљама-паријама. Само се прогласи сточна епидемија – и то је то.

Шта ће нам какво-такво животињско месо када ћемо имати вештачко!?

То је цена онога што бенигно зовемо модернизација, а у ствари је вестернистистична дехуманизација. Али, има и добрих страна. Старе, мукотрпне пешачке трансхумантне миграције чобана како би се избегле суше, сиромаштво и глад уступиле су место савременим трансхуманцама имућнијих слојева који у сезонску сеобу крећу џиповима и лимузинама познатих марки.

Они се с пролећа, када се пролепша време и радијатори се охладе у њиховим велеградским становима – тим нешто пространијим и комфорнијим затворским ћелијама где се налазе добровољно – упућују у куће које су у ближој или даљој околини купили, изградили или наследили, па луксузно реновирали.

У њима наредних 5-6 месеци живе у миру, окружени зеленилом, цвећем, воћњацима, шумама. Ту могу да голим стопалом стану на траву, уберу трешњу са дрвета, чују врапца и детлића, спавају до јутра без аларма, полицијских сирена, уличне и комшијске буке. Њихова деца се можда прво побуне "сморени" променом, па почну да трчкарају по дворишту, прво опрезно, упознавајући непознато, онда открију да стварно постоји и како изгледа глиста, гуштер и кртица, а убрзо почну да позивају друштво у госте како би и они уживали у пространости и слободи.

Њихови очеви и мајке, наравно, нису у својим луксузним "катунима" опремљеним теретанама, џакузијима, базенима и тениским теренима одједном почели да праве сир из мјешине, већ настављају устаљени посао одлазећи до града и враћајући се у свој "рај на Земљи" као тзв. дневни мигранти. Они су, ипак, морали своја прибежишта да свију на одговарајућој дистанци, на пример 20-50 километара од Београда, Новог Сада, Ниша или Крагујевца – на Космају, Фрушкој Гори, подно Јастрепца или уз обале Гружанског језера. Они који су, пак, скочили на следећи "левел модерности" већ раде "од куће", "из фотеље", "флексибилно" – као модерни, виртуелни мигранти из стварног радно-животног простора у сајбер-простор посредством монитора и тастатуре свог "сокоћала". Они су привилеговани јер могу да на свој конто додају нуле из брвнара у Кремнима и Врмџи, са обала Дрине, Власине и Јадрана, са Голије,  Романије и Јахорине, из неког удаљеног бачког салаша или села у Рађевини...    

Вратити се или остати?

А онда, у јесен, када умине идила унутрашњости, села и планине, када обданица постане краћа, учестају кише и рани снегови опет "изненаде путаре" и када одрасли "постану сити" вожње деце у школу, на тренинге и енглески у град, дође време за нову сезонску сеобу – у супротном смеру. Хладан асфалт, урбана врева и чаршијски догађаји, а нарочито топли станови, иако исто тако скучени као раније, поново постану привлачни. Тако сигурност фигуративног зимског тора замени слободу фигуративног летњег пашњака. Међутим, све више је оних који стицајем животних околности реше да прекину модерне трансхуманце и кажу збогом колективном становању где земљу виде само заробљену у саксијама или парковима пуних измета. И да барем у зрелим или позним годинама више не остављају трем са љуљашком, баштицу, малу вињагу и кошнице на "дедовини", "имању", "плацу", "ранчу".

Они мисле да су открили нешто ново, али се варају. Прави модерни настављачи традиционалних трансхуманци у ствари су социјалистички пензионери. Неки, не сви. Они су "од државе" или "од фирме" добијали друштвене станове и касније их багателно откупљивали, а од вишка новца, ванредних зарада, отпремнина и повољних кредита градили викендице. У њима су проводили све више времена током топлијег дела године и бавили се малом пољопривредном производњом "за сопствене потребе", нарочито "за преживљавање" током економских санкција. У јесен и зиму су се враћали у сада већ тесне станове све више се осећајући као сметња "другој и трећој генерацији", да би их у једном тренутку дефинитивно препуштали својој деци у већ зрелим годинама.

Настављали су да у својим викендицама живе не више као сезонски, већ као стални становници. Њихови наследници су их касније будзашто продавали, све до тренутка када се појавило оно што су нам сервирали да је пандемија и ограничили излазак из вишеспратница-кавеза и слободу кретања. Тек тада, упркос експлозији цена, настала је "епидемија" купопродаја тих викендица и кућа са окућницама, те појава трансхумантног полуномадизма новог типа. Ето, има (и) нечега доброг "што је нама наша корона дала!"