Садржина предавања које је у Краљевском географском друштву у Лондону 25. јануара 1904. одржао "отац геополитичке науке" Х. Мекиндер сматра се "најсмелијом и најреволуционарнијом шемом тумачења политичке историје света", а чланак "Географски стожер историје" који је из тог предавања проистекао "главним геополитичким текстом у историји те дисциплине" (А. Дугин). Међутим, чак и истински зналци геополитике по правилу занемарују историјско-геостратегијски контекст, тј. не улазе у разлоге настанка такве концепције.
Мекиндеров приступ био је проузрокован чињеницом да се крајем 19. и почетком 20. века "Империја где Сунце никада не залази" суочавала са све већим изазовима. Посебно је упитан постајао поморски "Велики империјални пут" према "најсјајнијем дијаманту у британској круни" – Индији. Директно га је угрожавало немачко прагматично преоријентисање са једног на други експанзионистички вектор: са поморске "Идеје Хамбурга" на континенталистичку "Идеју Багдада" ("Идеју дијагонале"). Њено отелотворење требало је да буде железница од Берлина преко Цариграда до Персијског залива.
Аналогну претњу представљале су руске амбиције да се позитивним резултатом у централноазијској "Великој игри" оствари продор на југ, до Индијског океана. Још већи страх у Лондону изазивало је приближавање крају изградње Транссибирске пруге, започете 1891, а завршене 1916. године. Она је Русији пружала прилику не само за привредно активирање пребогатих сибирских пространстава, већ за трансевроазијско геополитичко ширење, као и бржи транспорт војних ефектива до Далеког Истока него што би то Британци могли бродовима.
Све ово упућивало је на могућу промену тадашњих глобалних геополитичких односа, крај Pax Britanica и чак онемогућавање да на сцену ступи Pax Americana. Таласократски свет то себи никако није смео да дозволи и деловао је превентивно, нарочито зато што је Бурски рат 1899-1902. показао многе британске слабости против слабог противника, упркос победи.
"Знакови поред пута"
Чему ова, наоко преопширна пролегомена, када су Немцима геополитички планови поразом у Првом светком рату осујећени, а Русима 1917. потурено да се у наредним деценијама баве сами собом. Ни после Другог светског рата није било суштински другачије – Запад је већину Немаца окупирао и присилно увукао у свој атлантистички табор, а Русе опколио дуж евроазијског обода, "Стратегијом анаконде" снажно стискао и кенанистички "обуздавао". Иако су покушавали – најочигледније у "гробници империја" Авганистану – тај обруч никако нису успевали да пробију ни током биполарног, а још мање током униполарног раздобља. Да јесу, не би били у стратешки подређеном положају, а читав светски Heartland-Rimland геополитички систем срушио би се као кула од карата.
Несумњив показатељ да се то коначно мења догодио се последњег августовског викенда ове године. Агенције су пренеле вест која у Србији, (и даље) "на европском путу", није изазвала посебну пажњу, а има прворазредан, далекосежан значај. Наиме, пуштен је у промет транспортни правац мултимодалних својстава (обједињује друмско-железничко-бродске трасе), који повезује европски део Русије и југ Ирана. Трасиран је од Москве преко Астрахана у делти Волге у Каспијско језеро, потом његовом западном обалом до Бакуа у Азербејџану и Бандар Анзалија на иранској обали језера, те даље кроз читав Иран до Бандар Абаса у стратешки немерљиво важном Ормуском мореузу између Персијског залива и Арабијског мора, односно, Индијског океана.
Одатле ће се поморски даље гранати на разне стране, првенствено ка западној обали Индије и луци Мумбај (до 1995. Бомбај), урбаном диву са више од 20 милиона становника. А први товар приспео у Бандар Абас већ је прослеђен у Џеду на саудијској обали Црвеног мора. Подсећања ради, Индија је један од утемељивача БРИКС-а, док су и Иран и Саудијска Арабија на недавном самиту у Јужној Африци позване да се прикључе!
Још две земље којима је у Јоханесбургу упућен позив – Уједињени Арапски Емирати и Етиопија – такође непосредно гравитирају тој саобраћајној и очигледно интеграционој осовини. Штавише, коридор је комплементаран и са кинеском иницијативом "Један појас – један пут", и то са оба њена "снопа" – копненим ("Економски појас Пута свиле") и морским ("Поморски Пут свиле"). При томе, та рута биће копнена, осетно временски и даљински краћа, те знатно јефтинија алтернатива све загушенијем и безбедносно деликатнијем поморском путу кроз Босфор, Суецки канал и Баб-ел-Мандеб.
Продор "по меридијану"
Много тога се у геополитици променило и мења се, али неки кључни класични постулати о(п)стају. Будући да океани и мора обавијају читаву Земљу, таласократске силе их користе као медијуме за приступ приобаљима ради продора у дубину континената, те стога глобалну моћ заснивају на експанзији "по паралели", тј. дуж тзв. хоризонтале. С друге стране, велике силе телурократског геополитичког идентитета продиру копнено, од унутрашњости ка ободима континента који се махом простиру "по меридијану", те је њихова експанзија дуж тзв. вертикале.
Управо такав смер – север-југ, копном, "по меридијану" – има транспортни коридор од Москве до Бандар Абаса. Он се протеже од главног града Русије као симбола "Стожерне области", односно Heartland-a, до једне од кључних тачака на јужном евроазијском ободу као "Унутрашњег или Ивичног полумесеца", односно Rimland-а. Трасиран је кроз кључни део Централне Азије, тј. Средњег истока, који је због геополитичког значаја проистеклог из територијалне фрагментираности, етничке хетерогености, неконсеквентних граница, конфликтног потенцијала и надметања великих сила З. Бжежински у Великој шаховској табли назвао "Евроазијски Балкан".
Нови транспортни правац је истовремено и геополитички вектор који указује да се од стране Запада одавно блокирана, а одскора и санкционисана Русија пробија из окружења. Она то чини посредством такође блокираног и санкционисаног Ирана. Штавише, услед запањујућег обрта и отопљавања у иранско-саудијским односима, амерички обруч дуж евроазијског обода пуца по шавовима и почиње да се распада.
Руси су тој меридијанској осовини – назовимо је "БРИКС-вертикала" – дали почетни импулс и, ето, поново показали да "споро седлају, али брзо јашу". Мада, ни њихови трансатлантски супарници сигурно неће седети скрштених руку и дозволити да она несметано функционише. Толико је у том региону "фитиља" које је лако потпалити да они томе сигурно неће одолети. "Великој игри" нема краја.