Случај Русије и Кине: О(п)стају ли старе геополитичке парадигме?
Кина и Русија очигледно мењају досадашње геополитичке и не само геополитичке парадигме захваљујући којима су дуго држане "у шаху". Управо то је прави и најважнији смисао оружаног сукоба Русије са Западом у украјинској арени. У томе је поента и његове дуготрајности
Навршило се 120 година од настанка "најсмелије и најреволуционарније схеме тумачења политичке историје света", како је Александар Дугин назвао поставке које је британски географ Хелфорд Мекиндер изнео на предавању "Географска осовина историје" 25. јануара 1904. у Краљевском географском друштву у Лондону.
Нешто касније те године његов чланак истог наслова објавио је часопис тог угледног британског научног друштва, који ће речени савремени руски мислилац назвати "главним геополитичким текстом у историји те дисциплине". Мекиндера ће већина потоњих геополитичких теоретичара с правом сматрати "оцем-оснивачем" ове круцијалне науке.
Сажетак геополитичког "начертанија"
У чему је, укратко, суштина, смисао и непролазност Мекиндерове концепције? Суочен са релативно тешко постигнутом британском победом против слабог противника у тек окончаном Другом бурском рату, а у великој мери услед показаних слабости поморског транспорта метрополе са југом Африке, Мекиндер је потражио научно заснован одговор на питање како би "Империја где сунце никада не залази" прошла у сукобу неким снажнијим супарником. А главна претња њеној глобалној доминацији у то време био је копнени евроазијски "џин" – Русија – са којим је била у "природном анатагонизму", како би то дефинисао историчар Љубодраг Ристић.
Сходно том таласократско-телурократском аксиому, Мекиндер је поставио тријадни систем "природног размештаја моћи", који чине: Осовинска област (пространо, природно заштићено средиште Евроазије из кога долазе историјски импулси и у коме доминира копнена сила Русија), Унутрашњи или ивични полумесец (широк, разуђен ободни појас Евроазије у коме поморске силе настоје да остваре превласт како би окружиле и сузбиле Русију) и Земље спољашњег или острвског полумесеца (махом огромна океанска пространства и континенти Новог света, где су неприкосновене поморске силе – Велика Британија и потом САД).
У ревизији модела 1919. (и 1943.) Мекиндер ће Осовинској области променити границе и име у Heartland, а по његовом предлошку функционисаће практична светска, првенствено европска геополитика. Потом ће Николас Спајкмен, пре осамдесетак година (1943/44.), Унутрашњи или ивични полумесец назвати Rimland и њему доделити улогу кључа глобалне моћи. На постулату првог аутора "ко влада Источном Европом, управља Heartland-ом; ко влада Heartland-ом, управља Светским острвом (Афро-Евроазијом); ко влада Светским острвом, управља светом", од Балтичког до Егејског мора приатлантске силе формирале су тзв. Санитарни кордон и унутар њега "прву" југословенску државу.
На претходни силогизам други геополитички мислилац одговориће контра-правилом: "ко контролише Rimland, влада Евроазијом; ко влада Евроазијом, контролише судбину света". Извлачећи поуку из првог, а потпуно се ослањајући на други "рецепт", САД су победу у Другом светском рату искористиле за стварање дугорочних аквизиција и направиле замку помоћу које су до дубоко у 21. век углавном успевале да Русију држе у латентној губитничкој позицији – у дефанзиви, опкољену, стиснуту "анакондом" и кенанистички "обуздану". А "друга" југословенска држава постала је њихова кључна карика у том "макро-обручу" око совјетског блока.
Другим речима, југословенска држава и српске земље унутар ње по правилу су, хтеле-не-хтеле, позициониране у деликатном контактном појасу Heartland-а и Rimland-а, тј. час у једном, час у другом геополитичком и геостратегијском ареалу.
Пролази ли рок трајања геополитичком "производу"?
Важи ли још Heartland-Rimland концепција у мање-више (нео)класичном облику? У којој мери се променила у новим условима – прво униполарном систему, а сада и у контексту мултиполаризације света? Како се у све то уклапају савремени геополитички и други процеси на глобалном плану, нарочито прерасподела моћи, криза у ЕУ, миграциони таласи, исламско "буђење", еманципација Африке и Латинске Америке, замах нових облика интеграције, украјински и блискоисточни сукоб, назнаке центрифугалности у САД...?
Још увек водећи, али до близу силаска с трона релативизован планетарни лидер – САД – свим силама настоји да и даље на основу модификоване мекиндеровско-спајкеновске "формуле" сачува ако не "глобалну доминацију, онда глобално вођство" (Бжежински). Својом огромном накупљеном "тврдом" и "меком" моћи Американци само на привидно прокси-начин чине све да задрже контролу у два кључна региона.
Прво, посредством "преумљене" Украјине би да сходно Мекиндеровом правилу употпуне "владање Источном Европом" као предворјем Heartland-а и наставе проширивање европског сектора Спајкменовог Rimland-а, а Русију да исцрпе, "забаве је свом јаду" и сведу на ниво регионалног "геополитичког стожера", по сваку цену не дозвољавајући јој статус глобалног "геостратегијског играча".
Друго, посредством блискоисточне "продужене руке" Израела би да задрже "ногу у вратима", тј. барем једног, последњег правог гаранта свог присуства у Мекиндеровој "великој пукотини" Арабији као незаменљивој "копчи" такође у Спајкменовом Rimland-у. А ту убрзано губе позиције и у ивичним акваторијама (Персијски залив, Арабијско и Црвено море) све теже могу да демонстрирају свој таласократски примат.
Са супротне, источне стране Евроазије, САД се клоне "чачкања" све снажније Кине будући да не могу "истовремено да воде два рата", те како своју ионако алармантну пренапрегнутост не би подигле преко ивице пуцања. Довољно им је да кинески приступ Пацифику задрже на нивоу – са глобалног геостратегијског становишта – небитног приобалног "излаза на слану воду". Али неизвесно је докле ће моћи тако. Јер: Кина даље економски јача и војно се спрема, спрема... А ни Индија на југу, по свој прилици, неће дозволити да буде инструментализована као амерички антируски и антикинески експонент.
Смисао и ток редефинисања глобалних правила
Русија је одавно најавила и започела повратак у светску арену, у Сирији потврдила да је за то способна, а антиатлантистичком акцијом у Украјини систематски спроводи не само реконфигурацију у првом концентричном кругу своје сфере интереса, већ и корените промене "правила игре" у светском систему. Треба се само подсетити како је свет изгледао и функционисао до 24. фебруара 2022. године, пре почетка Специјалне војне операције, а како изгледа данас.
Довољно је навести пример ЕУ, која је Србима представљана као отелотворење свега доброг и успешног, а сада се њене најразвијеније чланице муче са рецесијом, проблемима у снабдевању енергентима и сировинама, кризом у појединим важним индустријским гранама, парализом услед масовног незадовољства тренутно пољопривредника а сутра ко зна кога, повампирењем нацизма и антисемитизма, унутрашњом политичком неслогом.
И најважније: ЕУ доживљава алармантну кризу идентитета и посебно кредибилитета, будући да је и најпристраснијим ЕУ-ентузијастима постало јасно да она није ништа више од послушног америчког прирепка и орочене геостратегијске "одскочне даске". Одавно нико више не помиње тзв. европске вредности, ако је тај симулакрум икада и био нешто више од пропагандног "испирања мозга".
У међувремену, многе геополитичке константе, стереотипи, ранији односи и предрасуде су се променили. Русија се убрзано пробија из Heartland-а и настојање Запада да је и даље опкољава постаје беспредметно. Санкције као "постмодрено обуздавање" показале су се контрапродуктивним. Кина, пак, векторима две основне субконцепције "Једног појаса – једног пута" такође демонтира досадашњу "архитектуру" Евроазије – копненим "Економским појасом Пута свиле" пробија се кроз (нео)класични Heartland, а "Поморским Путем свиле" обесмишљава (нео)класични Rimland.
"Ризико" уместо "Велике шаховске табле"
Кина и Русија очигледно мењају досадашње геополитичке и не само геополитичке парадигме захваљујући којима су дуго држане "у шаху". Управо то је прави и најважнији смисао оружаног сукоба Русије са Западом у украјинској арени. У томе је поента и његове дуготрајности. Јер сасвим је јасно: за кратко време се не би постигао тако фундаментално важан ефекат. После хипотетичке брзе војне победе или пораза било које стране само би се продужила агонија света.
Посредна последица јесте кључање у земљама Африке и Латинске Америке где је крах неоколонијалног система неминовност. Исламски свет је за Американце дугорочно, а можда и дефинитивно изгубљен. Све теже га је инструментализовати, а недавно епохално важно "помирење" Ирана и Саудијске Арабије мимо, односно насупрот интереса САД, сведочи да ништа више није немогуће.
Израелски напад на Газу додатно је хомогенизовао око две милијарде муслимана (25 одсто светског становништва), који наспрам остатка света – превенствено према Западу – отворено или притајено наступају јединствено, све више као аутентичан геополитички актер.
Нова, не више евроазијска, већ глобална "Осовинска област" постаје "Исламски Heartland". Подсећања ради, он контролише са једне или са обе стране готово сва пресудно важна поморска "уска грла" Мекиндеровог Светског острва: Гибралтар, Сицилијански канал, Отрантска врата, Босфор и Дарданеле, Суецки канал, Баб-ел-Мандеб, Ормуз, Малајски пролаз.
Имају ли САД на све ово адекватан одговор у примени неке редефинисане или сасвим нове концепције? Показало се да за сада немају.
