Прошло је пола века од проглашења злогласног Устава СФРЈ 1974, којим је Србији, Србима и српским земљама у целини "затегнута омча". Југословенска државна творевина била је и пре тога, а нарочито од тада, "златни кавез за Србе", заснован на парадоксалној титоистичкој крилатици "слаба Србија/Српство – јака Југославија". Србија и српски крајеви у осталим републикама систематски су "обуздавани" на разне начине, нарочито саобраћајним запостављањем.
Словенија и Хрватска временом су биле све боље саобраћајно повезане, што је образлагано хабсбуршким наслеђем и разликом у нивоу модернизације спрам османског наслеђа у Србији. Међутим, после Зимске олимпијаде 1984. то је постала и Босна и Херцеговина, нарочито њени централни делови где су у Сарајеву и околини били груписани такмичарски пунктови.
Уследио је сецесионо-верско-грађански рат, вишегодишње економске санкције и саобраћајна изолација Србије, трасирање алтернативних, заобилазних паневропских праваца кроз суседне земље, агресија НАТО-а и уништавање инфраструктуре, потом мукотрпно обнављање срушеног и спор, често опструирајући опоравак, те издвајање Црне Горе из заједничке државе и од Запада оружано подржан покушај сецесије косовско-метохијског дела Србије.
"Жила-куцавица" Србије и Црне Горе
Тако је Србија, тек недавно, са вишедеценијским закашњењем и уз велике тешкоће, почела да убрзаном градњом високо рангираних друмских коридора сустиже суседе и превазилази комуникацијске недостатке. Свакако најважнији међународни правац је Коридор 10 од границе са Мађарском, односно Хрватском, до границе са Бугарском, односно Северном Македонијом.
Ипак, на унутрашњем интегративном српском плану можда и важнији би требало да буде аутопут Београд-Бар који трансбалкански повезује Панонски и Јужнојадрански басен, а колоквијално је назван Коридор 11 (није у официјелном списку паневропских коридора).
Деоница кроз Србију названа је "Милош Велики" и заобилажењем најделикатнијег "уског грла" – Овчарско-кабларске клисуре Западне Мораве – ускоро ће бити завршена до Пожеге. Одатле се усмерава на југ преко Ариља, Ивањице и Дуге Пољане, до границе са Црном Гором.
Биће то тешка и компликована траса дугачка 107 километара, која савладава 910 метара висинске разлике, са предвиђена 73 моста укупне дужине 20.520 метара и шест тунела укупне дужине 6.324 метра. Она "попречно" пресеца Рашку област у зони Пештерске висоравни ("Српски Сибир"), пролазећи поред села Карајукића Бунари на 1.128 метара надморске висине. То је најхладније место у Србији са најнижом измереном температуром од –39,8ºС, што ће правити велике проблеме за одржавање проходности у зимском периоду.
Већ сада се зна да ће градња трајати знатно дуже од планираних пет година и бити скупља од предвиђених 1,6 милијарди евра.
Аутопут од југа ка северу Црне Горе до границе са Србијом добио је име "Принцеза Ксенија" по кћери краља Николе Петровића Његоша. Завршена је прва деоница од Смоковца, североисточне периферије Подгорице, до Матешева, јужно од Колашина, дугачка је 41,5 километара и званично пуштена у промет 2022. Има природно предиспонирану "тешку" трасу кроз веома дисециран планински рељеф (1.040 метара висинске разлике), са 20 мостова и 16 тунела (најдужи 3.039 метара). Стога је градња била дуга седам година и веома скупа – достигла је милијарду евра.
Ради се о мањем делу посла. Остало је да се изгради деоница према мору Смоковац – Вирпазар – тунел Созина – Бар дугачка 51 километар и деоница Матешево – Андријевица – Беране – граница са Србијом дугачка 73 километра. Нема сумње да ће се све једном завршити, "а кад ће – не зна се". Све је још увек "на дугом штапу": идејна решења, тачне трасе, експропријација, финансијска конструкција, извођачи, рокови...
Ипак, важно је да се радови настављају, а да је аутопут пројектован и грађен и у време најжешће конвертитске, антисрпске политике некадашњих власти Црне Горе. Успостављала је квалитетну саобраћајну везу са Србијом, иако је тада приљежно испуњавала задатак да "Српску Спарту" преобрази у анти-Србију, "преуми" становништво, постави Србији бедем према мору и учини је геополитички "хендикепираном земљом" (landlocked country), истовремено пресецајући везе сопствене земље са широм – првенствено туристичком – гравитационом зоном у унутрашњости Балкана.
Примереније, интегралистичко име
У новим околностима биће (ваљда) другачије. Када се аутопут кроз Србију и Црну Гору доврши и споји код Бољара, биће то саобраћајница укупне дужине 445 километара. Нема сумње да ће га неки тадашњи лидери и Србије и Црне Горе отворити уз тријумфалистичку помпу и величање своје успешне, далековиде политике, уз речи како је тај пут остварење сна многих генерација, да представља нову развојну шансу, спаја две пријатељске земље и томе слично. Надајмо се да ће нагласити и да повезује не два братска, него један исти народ.
Управо тај моменат биће прилика да се читавом аутопуту од Београда до Бара додели ново, адекватније, и у Србији и у Црној Гори неупитно, национално општеприхватљиво, кохезионо име – "Његош". Не би то никако требало да буде супститут за срушену заветну капелу на Ловћену, већ нада, антиципација и најава њеног повратка уместо скарадног паганског маузолеја као симбола расрбљавања Црне Горе.
Садашња имена аутопутева делују псеудосуверенистички, партикуларно, центрифугално. Реално, не може се безрезервно тврдити да кнез Милош Обреновић много значи народу у Црној Гори. А у Србији, упркос ослободилачком доприносу и (дискутабилној) глорификацији "Велики", нема неподељених симпатија према наручиоцу убиства Вожда Карађорђа, кума, и испоручивању његове главе султану.
С друге стране, изузимајући најужи круг историчара, у Србији је за принцезу Ксенију Петровић мало ко уопште чуо. У Црној Гори, пак, иако уз њено презиме иде и додатак Његош, нису ретка мишљења да има много славнијих и заслужнијих личности по којима би најважнија саобраћајница и веза са Србијом требало да добије име, те да није довољан аргумент што је она (десето) дете краља Николе и прва жена-возач аутомобила у Црној Гори.
Уосталом, наведена имена могла би да се задрже, али намене другим важним саобраћајницама. На пример, назив "Милош Велики" могао би да понесе важан аутопут у изградњи од Појата до Прељине који ће повезивати коридоре 10 и 11, а који се данас колоквијално, и то погрешно, назива Моравски коридор иако би тачније било Западноморавски коридор (Моравом се обично назива Велика Морава). Такође име "Принцеза Ксенија", ако би се уопште задржало, могла би да добије деоница будућег Јадранско-јонског аутопута кроз Црну Гору од границе са Републиком Српском до границе са Албанијом.
А паре?
Са становишта интегралних српских интереса није небитно да ли ће заједнички аутопут имати једно име и које ће оно бити. Напротив! Назив "Његош" је неспоран и вишеструко примерен. Скептици ће рећи да није баш пожељно и лако мењати називе који су се одомаћили, а противници зближавања Србије и Црне Горе ће завапити до неба.
Многи ће сумњичаво тврдити да име није најважније и да су у Србији започети и планирани бројни аутопутеви, тзв. брзе саобраћајнице и пруге, те ће питати хоће ли све то моћи да се у догледно време оствари. Пре свега, зато што ће се "најјачим картама" хазардерски "одиграти" на ЕКСПО-будућност 2027. и "Игра(ј) за човечанство" у Сурчину.
А можда се непотребно сумња, будући да је Србија прва држава из Европе (осим Русије) која је позвана на самит БРИКС-а у октобру 2024. у Казању, главном граду Републике Татарстан Руске Федерације.
Подсећања ради, после недавног прикључења Ирана, Египта, Етиопије, Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата, БРИКС је организација чије чланице укупно чине 46 одсто светског становништва и 37 посто светског БДП-а (више од Г7). Значи, "паре нису проблем". Пара има.
Али, шта ће на то рећи "наши евроатлантски пријатељи" и "западни стратешки партнери"? Два од "четири стуба спољне политике Србије"!?