Турбулентни догађаји и политичке личности из раздобља колапса СФРЈ – од смрти њеног доживотног председника до "разби-распада" земље – готово су заборављени. А не би требало. Поуке из тог периода су драгоцене, а неки постулати и односи важе и данас.
Оригинална верзија
За значајну особу важио је у то време Васил Тупурковски, високо позиционирани комунистички "кадар" из СР Македоније. Био је препознатљив не само по политичким наступима, већ и по неконвенционалном стилу облачења. У сивилу једнообразних одела, кравата и белих кошуља својих партијских другова истицао се карактеристичним џемперима, те је брзо добио надимак Џемперовски.
Тупурковски ће у каријери проћи функције од некадашњег председника омладине и члана Председништва СФРЈ, до садашње титуле академика и доскорашње позиције дугогодишњег председника македонског Олимпијског комитета. Ипак, остаће шире упамћен по изразу "непринципијелна коалиција". Изрекао га је 1988. како би окарактерисао неформално удруживање већине несрпских комунистичких представника како би спречили изгласавање члана Савеза комуниста Србије Душана Чкребића у Председништво Савеза комуниста Југославије.
Било је то раздобље успона Слободана Милошевића после оног познатог "нико не сме да вас бије" у Косову Пољу и потом Осме седнице 1987, серије масовних српских протестних митинга и смена покрајинских комуно-сепаратистичких и комуно-аутономашких руководстава. Уследио је 1989. скуп на Газиместану поводом 600. годишњице Косовске битке, а неколико месеци касније и "глобални геополитички тектонски поремећај" рушењем Берлинског зида, што Срби, наводно, нису схватили. Потом је проглашен Устав Србије 1990. на крилима пароле "ој, Србијо, из три дела, поново ћеш бити цела".
У ствари, тадашња "непринципијелна коалиција" проистекла је из продужене примене титоистичке крилатице "Слаба Србија – јака Југославија", а била је у функцији онемогућавања Србије да стекне равноправну позицију спрам осталих република и заметка каснијих потеза осталих југословенских конституената.
Успешну тактику не треба мењати
Термин који је сковао Тупурковски убрзо је остао успомена из познокомунистичког политичког речника. Мада, како је напредовао процес растакања СФРЈ, бивало је очигледно да антисрпско груписање и деловање постаје све активније. И да добија нове форме, функционише као подмазано и добро кореспондира са интересима Запада.
Штавише, Запад и данас успешно инструише, артикулише и координира рад "непринципијелне коалиције" (2.0) у сврху хибридног рата који резултира хибридном окупацијом – како би то назвао Александар Врањеш, амбасадор БиХ у Србији – а која се у новонасталим постјугословенским државицама спроводи посредством западне амбасадорократије.
Покретачку идеју, операционализацију и динамику диктирао је деведесетих словеначко-хрватски двојац. Са посебним ентузијазмом убрзо му се придружио муслимански фрагмент БиХ. О Албанцима из косовско-метохијског дела Србије да се и не говори.
Све је требало да служи основној геополитичкој сврси – да се растури заједничка југословенска држава. И то никако на основу етничког принципа и демократског изјашњавања њених конститутивних народа, већ сходно авнојској комунистичкој подели земље, односно дуж неконсеквентних, неетничких унутрашњих републичко-покрајинских граница из ауторитарног титоистичког система.
Будући да су се томе супротстављали Срби како би избегли популационо-просторну фрагментацију и, изван "уже Србије", временом, нестанак, они су "учитани", не први пут, као тзв. реметилачки фактор. Стога су на свеобухватан начин оцрњени до размера дехуманизовања. У томе новој "непринципијелној коалицији" није недостајало маште. А ни западним покровитељима, којима је било веома стало до унисоне антисрпске оријентације управо српских комшија из (и)збрисане заједничке државе, а нарочито бивших сународника претворених у "инстант-нације".
Комплетирање састава
Стога је Запад учинио све да "непринципијелној коалицији" у послу изоловања, окруживања и кенаноликог "обуздавања" српског чиниоца придружи њему блиску Македонију (у то време богату атрибутима и бивше, и југословенске, и републике), а потом и још блискију Црну Гору. По оној народној: "Ко ти ископа око? Брат. А, зато је тако дубоко." Требало је читавом свету, али и унутрашњој не само "петој", већ и "шестој колони", представити да су "баш сви против Срба".
И показати, за пример, да се мора само и једино са Западом. У супротном, следи казна.
Тако су комплетиране чланице "непринципијелне коалиције" постајале све више инструментализоване. Њихова управљачка класа, регрутована као нижи, подизвођачки ешелон глобалистичке олигархије, по правилу је доносила апсурдне антисрпске одлуке далеко од интереса народа и земаља којима је била на челу. Нису се опредељивале за сопствене интересе, већ против српских интереса. У македонском, а нарочито у црногорском случају то је редовно било дијаметрално супротно јасној и у више наврата експлицитно исказаној народној вољи.
О томе упечатљиво сведочи њихово приступање НАТО-у и посебно признање независности косовске сецесионистичке творевине. Запад их је похвалио као "позитиван регионални пример". А зар је у њиховом интересу да подрже великоалбански експанзионистички пројекат који има аспирације на више од половине македонске и на више од трећине црногорске државне територије? Претендује и на њихове главне градове, остале велике популационе и привредне центре, кључне саобраћајне коридоре, природна богатства... Настанак "Велике Албаније" – нема никакве сумње – значи нестанак Северне Македоније и Црне Горе. А оне улазе у војни савез који то подржава!? Била би то прворазредна геополитичка перверзија, да није сасвим јасно да те две натоиде не одлучују о својој судбини.
И после њих – они!
Функционисање "непринципијелне коалиције" никада није зависило од конкретне политичке номенклатуре. Избори буду и прођу, владајућа структура остане иста или се промени, али курс земље-чланице тог неформалног савеза се не мења. Само је важно да остане наклоњена евроатлантским, а не евроазијским или неким другим интеграцијама, тј. да непосредно, на регионалном плану, задржи антисрпску, а посредно, на глобалном плану, антируску оријентацију.
У том случају, Запад није гадљив ни на левичаре ни на десничаре, ни на глобалисте ни на националисте, ни на демократе ни на диктаторе, ни на искусне лидере ни на тзв. нова лица, ни на мало ни на мало више корумпиране политичаре, ни на страначке ни на нестраначке личности... Емпирија је то потврдила. Ето, на пример, у Црној Гори. Узалуд "литијска револуција" и "тридесетоавгустовци". И после Мила – Мило.
Потврдило је то и достављање фамозних амандмана, а онда и гласање представника Црне Горе у вези са антисрпском Резолуцијом о Сребреници у Генералној скупштини УН. Није "Српске Спарте" било у групи са Србијом, Русијом, Кином, Мађарском и још 80 земаља које су јој се изричито успротивиле. Није се ни уздржала попут Грчке, Словачке, Кипра, Јерменије, Алжира, Индије и још 62 чланице УН.
Чојство и јунаштво схваћено на постмодерни, вазални начин наложило је онима који је тренутно предводе да гласају неизоставно против Србије, тј. ЗА резолуцију у креацији Запада. Заједно са осталим бившим југословенским републикама и потпуно у складу са традицијом "непринципијелне коалиције".