Двоазбучност је неодржива

Увек актуелна тема писма добила је посебну пажњу након изјаве министра културе да брига о ћирилици и српском језику није флоскула, као и да ће бити предузети конкретни кораци за заштиту ћирилице. Тим поводом се пре неколико дана у јутарњем програму телевизије Нове С разговарало о проблему писма. Када је водитељка отворено приметила постојећу тенденцију да се употреба писма веже за одређену идеолошку припадност, приметивши да млади који поруке пишу ћирилицом неретко припадају "десном" политичком спектру, саговорници су одлучно негирали поменуто.

Ипак, у друштву које користи два писма поменута појава представља неминовност: свако писмо ће се временом поистоветити са одређеном идеолошком формацијом. Отуда и не може бити трајне двоазбучности, зато што је двоазбучност увек симболички конфликт, крајњи рефлекс политичког конфликта који неминовно дели друштво на два супротстављена пола.

Избор писма је симболички чин

Избор писма, а ни писмо по себи, не би требало да има никакво значење. Оно би требало бити неутралан код, попут боје гласа у говорном језику, али у друштву које користи два писма за бележење истог језика неминовно долази, простом језичком законитошћу, до несевесне поларизације у ком избор писма има значење и шаље одређену поруку. Са становишта логике језичког система који увек тежи економичности, два за исто представљају беспотребан вишак. Уколико се упрошћено сагледа унутрашњи развој језичких система, може се уочити тенденција смањивања језичких јединица и повећање његовог значењског дејства. Укратко, језик тежи способности да са мање каже више, а не да са више средстава каже исто!

Неприродно стање двоазбучности се стога увек завршава победом једног писма, како и показују примери свих некада двоазбучних култура у историји. Вештачки одржавати наратив о равноправности два писма и неопходности њихове равноправне употребе значи вештачки одржавати конфликтно стање.

Уместо да избор писма не значи ништа, јер га и нема пошто култура користи само једно писмо, избор између ћирилице и латинице неминовно постаје симболичка пракса и чин сврставања на различитим нивоима – дневнополитичком, културолошком, религијском, цивилизацијском, итд.

Ова појава је тренутно тенденцијска, дакле није доследно спроведена, али се јасно уочава. Није велика наука приметити да ће национално одговорне и од стране државе финансиране организације већином користити ћирилицу, док ће организације финансиране од стране западних влада претежно користити латиницу.

Ми можемо одбијати да у томе видимо симболички чин и поруку, али диференцијација се неминовно и чак несвесно дешава. Различити дискурси, сходно самој локацији институција моћи које их успостављају, везују се за одређену цивилизацију и писмо као њен симболички израз.

Логика језичког система ће дозволити два средства, али никада са истом функцијом. Отуда су једине стабилне двоазбучне културе оне у којима је употреба два писма јасно подељена по функцији (најпознатији случај је савремена јапанска писменост). Отуда би, у крајњем, уколико дејство неоколонијалних западних сила однесе превагу у српској култури, ћирилица била сведена на религијско писмо једне конфесионалне групе, тј. само на употребу у Српској православној цркви, или би у крајњем била фолклорно или музејско писмо попут глагољице у Хрватској или мађарских руна у Мађарској. У свим осталим сферама употребе била би присутна једино латиница.

Одакле нам два писма?

Треба имати у свести чињеницу која је данас тешко замислива, а то је да православни Срби никада нису систематски употребљавали латиницу за бележење српског језика пре 1918. године. Пре тога су се вековима опирали наметању латинице, које се заправо крије иза познатих укидања ћириличког писма: Хабзбуршка монархија (1779, 1781. год), тј. од 1867. године Аустроугарска (1876, 1914, 1915, 1916. год).

Упркос постепеном продору латинице међу православне, насилно наметање није престало и текло је паралелно током двадесетог века на целини или деловима територија на којима живи српски народ од стране различитих државних формација, али увек у оквиру старе политике  хабзбуршке константе: Независна Држава Хрватска (1941–1945), Сједињене Америчке Државе (1950), ФНРЈ (в. сведочанство агента ЦИА, стр. 148) и Република Хрватска (1991–1995).

Реч је о постојању два вектора латинизације. Један је спољни и везан је за деловање великих сила и њихових сателита. Други је унутрашњи и своје порекло има у дијалектици српско-хрватских односа која се одиграва унутар југословенске идеологије.

Иако је у периоду Краљевине (1918–1939) двоазбучност посматрана као проблем и јасно је схватана као негативна појава, те је на трагу потпуног уједињења постојао и пројекат о заједничком југословенском писму које би представљало мешавину ћирилице и латинице, након 1945. године, а посебно након Осмог конгреса комунистичке партије када она напушта концепт јединствене Југославије, наратив о равноправности писама добија коначно уобличење.

У том контексту ствар је у потпуности јасна. Писма су равноправна зато што су равноправни Срби и Хрвати. Дакле народи су носиоци правног субјективитета, а не писма. Отуда је равноправност писама само симболичка транспозиција политичке равноправности два народа.

Некада српско-хрватски, а данас српско-српски проблем

Југославије више нема, а Срби и Хрвати не чине, нити су икада заиста чинили једну симболичку културу. О каквој је онда равноправности реч када се говори о два писма у оквиру српске културе? Чија се равноправност крије иза равноправности два писма? Уколико два субјекта у оквиру српског народа нису можда на почетку постојала, лакановски речено, означитељи су произвели означено, и данас се два пола јасно уочавају. Тенденција поларизације огледа се у употреби писма између такозване прве и друге Србије. Док другосрбијански пол гаји југословенску праксу у којој вербално подржава равноправност писама, а употребљава искључиво латиницу, други пол вербално фаворизује ћириличко писмо док у пракси користи и латиничко.

Дакле, реч је о поунутрашњењу хрватског политичког становишта у оквире српске културе, које је доследно образложио професор Мило Ломпар. Ова појава на плану писма само је још једна потврда његове тезе која суштински објашњава како је један проблем, који је испрва постојао између Срба и Хрвата, сада постао проблем између Срба и Срба.

Сан о двоазбучности

Кључно је да се помиримо са чињеницом о неодрживости поменутог стања. Та неодрживост није моменталног дејства, реч је, наравно, о вековним процесима. Избор између тога које ћемо писмо учинити неутралним је на нама. Сваки пут када пишемо, нажалост, ми се и сврставамо. Доћи ће дан када избора неће бити.

Важно је само да се више не лажемо о равноправности када се свакодневно на наше очи дешава симболички конфликт великих цивилизација у малој српској кући. Уколико желимо припадати култури Светога Саве, избор је јасан. Уколико пак не желимо, и то је легитиман избор. Само, нека такви појединци отворено кажу себи и другима: ми смо за латиницу, а не да се кукавички крију иза флоскуле о равноправности два писма. У њих више нико озбиљан не верује.

И да за крај парафразирамо реченицу са почетка овог текста: неко може одбити, зарад романтичног југословенског сентимента, да игнорише неодрживост употребе два писма, али српска култура неће моћи да издржи последице неодлучности. Многи који живе у сну о двоазбучности одбијају да виде –  јава коју нам је Запад наменио искључиво је латиничка.