Где је спорт у нашем образовању?

Наша је стварност фрагментирана, свет пун произвољних редукција. Таква је слика и нашег образовања. Отуда је и вест о плану повећања броја часова физичког васпитања у основним и средњим школама, колико год била охрабрујућа, ипак изазвала уздржаност. Да ли једноставним потезима институција, који се медијски представљају као решења сложених проблема, можемо доћи до суштинских промена?

Јер, у нашим представама о образовању недостаје тежња да се одгоји целовита личност. Човек бива сведен на своје друштвене функције, па и образовање постаје образовање за професију, а не тежња ка васпитању карактера, свестрано развијање свих људских склоности и способности. Недостатак те визије довео је до редукционистичког просветног система који се повинује диктатури тржишта и различитим идеолошким захтевима. Физичка култура губи свој образовни значај заједно са хуманистичком, те тако престаје бити у надлежности државе, а потреба за физичком активношћу и здрављем се експлоатише кроз фитнес индустрију.

Помало патетична осетљивост коју исказујемо када је реч о здрављу и образовању деце неретко само открива наше лицемерје. Очекујемо од апстрактног система ствари које су заправо део и наше личне одговорности, док идеја да сва одговорност лежи на систему, било школском или систему уопште, умирује нашу савест. Али свако од нас представља модел понашања који неко у потпуности или делимично опонаша. Отуда вреди поставити питање: како то да једна спортска нација (како себе доживљавамо) има велики проблем са гојазношћу деце и тако високу стопу смртности од кардиоваскуларних болести, ако знамо да већина тих обољења настаје као резултат наших свакодневних избора и навика?

Чињеница да овако малобројан народ изнедри толико изузетних спортиста заиста је чудесна, али води неоправданој заблуди да су Срби спортска нација. Спортска нација није она која страствено прати спортске догађаје на стадионима и путем екрана, већ нација која спорт масовно практикује и цени. У Србији нам, међутим, на индивидуалном плану недостаје спортске културе, док, када је реч о образовном систему, наилазимо на постојање веома опасне дихотомије – или спорт или образовање.

Силеџије и штребери   

У нашој темељно американизованој свести пасивно почива филмска сцена о спортисти, глупаку и силеџији, који у ходнику неке америчке школе малтретира слабашног или гојазног, а необично паметног и бистрог штребера. Склоност ка дихотомији, у чијој се суштини налази тежња ка поједностављивању стварности, иако неопходна за научно мишљење, у овом случају потпомаже на почетку поменуту редукцију визије о човеку.

Ретко у нас постоји идеал образованог, а опет физички развијеног и спортски успешног појединца. Онима који се превише друже са књигама не расте само памет, већ и стомак услед физичке неактивности коју захтева читање. Такве поједностављене слике о животним стиловима пасивно су подржане начином на који је устројен наш образовни систем, и то пре свега високо образовање.

Ово пишем са немалом горчином личног искуства некога ко је професионални спорт напустио под притиском болоњских студија. За разлику од многих америчких и енглеских универзитета, где је спортски успех пут ка стипендији, код нас спорт и образовање постају конкуренти. Неинтегрисаност спорта у систем високог образовања, болоњски систем бодовања и обавезних присуства, доводе до практичне немогућности да појединац остане у врхунском спорту, а опет стекне и високо образовање.

Разлог томе је што се спорт, иако широко цењен у народу, у академској заједници доживљава као врста споредне активности, а не као прворазредни духовни подвиг који је уједно и израз академске културе. Редуковање улоге спорта на одржавање здравог тела онемогућава да спорт разумемо као духовну активност која захтева и посебан вид аскетске праксе (те тако чудне речи у конзумеристичким и комформистичким временима).

Спорт, у чијој се сржи крије метафизика победе над самим собом (te ipsum vincere), престаје да буде део образовања, већ се експлоатисан од стране тржишта преображава у средство зараде и модерно гладијаторство резервисано за малобројне. Његова улога у образовању личности потпуно је занемарена и банализована.

Спорт није фитнес

Смрт је реч која се у савременом свету готово не помиње. У филму "Барби" читаво окружење застаје шокирано онога тренутка када се она наглас запита: "Да ли сте икада размишљали о смрти?". Ту се показује битан антифилозофски став савременог друштва. Наиме, у смислу у којем је филозофија припрема за смрт, која треба да потврди ваљаност живота, а не да буде његова пука негација. Поменути страх од смрти доводи до апсолутизације живота искључиво као биолошке чињенице, те брига о телу, које треба да буде вечно младолико, лепо и здраво, постаје примаран циљ.

Из такве духовне ситуације настаје и фитнес култура, у којој разни лајфкоучеви преузимају руковођење нашим животним навикама и чувају кључеве успеха. Насупрот томе, неговати спортску културу не значи само бригу о здрављу и извајаном телу, већ значи превазилажење тих практично утилитарних категорија и залазак у просторе духовног подвига, некада чак и по цену здравља, што није реткост у професионалном спорту. Бавити се спортом значи бавити се оним што се "не мора", оним што нам није потребно зарад опстанка, здравља, зараде или друге потребе.

За успостављање здравих животних навика није довољна само интелектуална едукација, како често слушамо. И физичка култура, ради успостављања најосновнијих принципа, захтева духовне механизме самоприсиле и самоограничавања. Превиђа се чињеница да је борба са било којим искушењем које води у зависност (храна, алкохол, никотин, дрога, порнографија) заправо и духовна борба за коју није довољно само освестити медицинске чињенице, већ усвојити и посебан скуп животних пракси које суштински захтевају шире филозофско оправдање.                                                                         

Пут уопште није лак, јер сви смо мање или више жртве корпорација које вешто користе наше психолошке карактеристике како би на њима добро зарадиле – било да се ради о нашој жељи да живимо здраво или о нашој подложности брзој храни, слаткишима и горим пороцима. Неолиберализам је суштински уздрмао постојање јавно-финансираних социјалних услуга које је национална држава омогућавала својим грађанима. Тако смо постепено дошли до ситуације у којој доступност средстава неопходних за развој спортске и физичке културе престаје да буде у надлежности државе, већ бива експлоатисан од стране фитнес индустрије.

Коришћење спортске инфраструктуре (теретане, јавна вежбалишта, спортски терени) све је ређе бесплатно, а само одређени слој привилегованих има могућности не само да плаћа услуге теретане, здраву храну и неопходне суплементе, већ омогући себи слободно време које би посветио физичким активностима. Такође и сет неопходних знања бива монополизован и није више доступан грађанима кроз образовање и здравствени систем.

Ипак, за одлучне и упорне постоје алтернативе. Иако је највећи проблем доступности знања које је омогућио интернет заправо коегзистенција и испреплетеност лажних и истинитих информација, на њему се могу наћи заиста изузетни појединци који своја знања и искуства деле бесплатно.

Један од таквих појединаца је стендфордски професор Ендру Хјуберман, који путем свог подкаста Huberman Lab обрађује невероватан сплет тема везаних за најсавременија открића науке у области психичког и физичког здравља. Отуда није чудо да је његов подкаст тренутно рангиран у десет најгледанијих и има више од три и по милиона пратилаца. Велико ограничење представља наравно језичка баријера, а на нашем простору се још увек није појавио подкаст истог квалитета, иако постоје појединци који чине много да надоместе мањкавости нашег образовног система који веома тешко прати најсавременија открића.

Спорт као национални интерес

Било која држава и култура веома ризикује уколико постоји искључиво на ентузијазму изузетних појединаца, а код нас је то пречесто случај. Стога се јавља насушна потреба за темељним институционалним променама, које опет не зависе само од нас, већ и од општих светских кретања.

Тренутне геополитичке промене отварају простор за настанак нових услова који ће потенцијално дозволити малим државама да поврате одређени степен суверенитета и омогуће својим грађанима неопходне услове за квалитетнији живот, а то пре свега значи ресуверенизацију просветног система који се код нас темељно урушава услед полуколонијалног положаја државе.

Будућност нашег народа, поред свега осталог, почива и на способности нашег школства да изнедри целовито образоване личности, чије способности неће бити угушене у фах идиотизму професија. Тако повратак спорта као равноправног чиниоца образовања постаје и национални интерес.