Рајна Драгићевић: На делу је покушај рушења чврстих мостова међу Словенима
На Катедри за српски језик са јужнословенским језицима разговарали смо са др Рајном Драгићевић, редовним професором на Филолошком факултету у Београду и једним од наших најеминентијих стручњака у славистици. Проф. Драгићевић је председник Савеза славистичких друштава Србије, институције која је задужена за сарадњу славистичког покрета Србије са Међународним славистичким комитетом, који организује предстојећи конгрес.
Последњи Међународни конгрес слависта успешно је одржан у Београду 2018. године. Како функционише организација тако великог научног скупа и који је његов значај за словенски свет?
Међународни конгреси слависта представљају највеће светске славистичке научне скупове, али и највећи сабор словенских интелектуалаца. Конгрес има готово стогодишњу традицију. Први је 1929. године одржан у Прагу, Брну и Братислави, а последњи у Београду, 2018. године.
Међународни славистички комитет, који је задужен за организацију скупа, састоји се од представника из више од 40 земаља. Национални комитети имају задатак да одаберу чланове делегације научника који ће представљати земљу. Свака земља има квоту учесника која зависи од њене величине. Овај конгрес је био и до данас остао најелитнији светски славистички скуп.
Од првог конгреса у Прагу, значај овог скупа препознавале су и владе земаља у којима је одржаван. Највећи српски лингвиста Александар Белић, поводом Конгреса у Чехословачкој 1929. године, писао је како се осећало да скуп превазилази научни састанак и да представља и национално-културну манифестацију.
Белић памти како су на путу од Прага до Братиславе на железничким станицама грађани дочекивали и поздрављали госте. Министри и амбасаде словенских земаља организовали су пријеме за учеснике.
Тако је било и у Београду 2018. године. Учесници конгреса имали су пријем код председника Србије, код министра спољних послова, а пољска и бугарска амбасада такође су организовале свечаности за госте. Из свега овога јасно је да су међународни славистички конгреси више од научних скупова – то су одувек били прворазредни културни и друштвени догађаји, на којима се слави словенство и успостављају мостови међу словенским интелектуалцима.
Чини се да не постоји међународна организација чије функционисање нису уздрмале политичке последице сукоба у Украјини. Који су проблеми у организацији конгреса настали након фебруара 2022. године? Да ли је било покушаја да се руским и белоруским научницима забрани учешће?
Као да су наслућивали да предстоје тешка времена за словенство, по први пут у историји међународног славистичког покрета, ниједна словенска земља није се на београдском конгресу 2018. године пријавила за организацију наредног конгреса. Више од хиљаду слависта прихватило је да се следећи конгрес први пут одржи у несловенској земљи Француској, на Универзитету у Паризу. Нико није био превише изненађен што је 10. марта 2022. године француски национални славистички комитет упутио допис националним комитетима да се определе између четири могућности у вези са париским конгресом.
Прва је могућност била да се Конгрес откаже, друга да се одложи, трећа да се одржи 2023. године, али без учешћа делегације руских слависта, а четврта – да се конгрес одржи без учешћа руске и белоруске делегације.
Српски национални комитет одлучно је прихватио предлог о одлагању Конгреса, не прихвативши ни под каквим условима да се Конгрес одржи без руске и белоруске делегације. И национални комитети осталих словенских земаља послали су исту поруку. Тако је Међународни славистички комитет донео и коначну одлуку да се Конгрес одложи и да се одржи у августу 2025. године. Упркос различитим политичким позицијама и неједнаком историјском искуству, слависти су одлучили да остану заједно.
Може ли се Међународни конгрес слависта замислити без Русије? Како видите улогу руске академске заједнице у славистици?
Јединствен став да се руски лингвисти не искључе са конгреса довољно говори о томе да је свим славистичким организацијама јасно да без руских филолога нема светске славистике. Нажалост, организатори ће забранити руским колегама да учествују као чланови руске делегације и моћи ће да се укључе само без афилијације. Француска им неће издати визе, што значи да ће моћи да учествују само они Руси који живе изван Русије.
Осим тога, француски национални комитет сматра да немају могућности да организују хибридну форму конгреса, што значи да ће руским славистима бити онемогућено да учествују електронским путем, на даљину. Питање је колико ће руских слависта бити спремно да учествује под свим тим условима.
Светске славистике нема без руске, исто као што је нема ни без српске или славистике било које словенске земље. Права славистика, она која је највишем нивоу, негује се у словенским земљама, а најразвијенију и најразгранатију славистику имају управо Руси. Конгрес је незамислив без учешћа руских и белоруских слависта.
Још 1992. године у Сједињеним Америчким Државама основано је Друштво за лингвистичку славистику (Slavic Linguistic Society, SLS). То Друштво такође организује свој конгрес. Које су сличности и разлике између ова два скупа и постоји ли међу њима ривалство?
Осим слависта из словенских земаља, Међународни славистички комитет сачињавају и представници из несловенских земаља. Уместо да раде на организацији конгреса у Паризу, ове колеге желе да реорганизују међународни славистички покрет и модел одржавања конгреса. Њихов циљ је да укину квоте и националне комитете, а да о пријавама учесника одлучује неко независно тело. Осим што је то технички неизводљиво, тим реформама би се нарушила организација славистичког покрета и он би се, по свему судећи, распао.
На челу реформаторског тима налази се амерички представник, а реформе је предложио немачки представник. Своје предлоге они образлажу наводном застарелошћу и конзервативношћу организације. Желе да од тог конгреса направе исти онакав какви се организују широм света.
Између осталог, и Друштво за лингвистичку славистику (SLS), америчко славистичко удружење, организује конгресе на којима може учествовати било који слависта. Пријављују се углавном млађе колеге којима је учешће на конгресима потребно због напредовања у институцијама у којима раде.
Због чега је, дакле, потребно разрушити Међународни комитет и свести га на многобројне организације попут Славистичког лингвистичког друштва које већ постоје широм света? Одговор лежи у томе што је на Западу постало јасно да Међународни славистички комитет, организујући конгресе, повезујући слависте, учествујући у објављивању колективних славистичких публикација, ствара снажну мрежу словенских интелектуалаца који сарађују и независно од конгреса, који се друже и приватно и који, као мислећи људи, испољавају снажан отпор новом светском поретку.
Под маском наводне модернизације покрета, на делу је покушај рушења чврстих мостова међу Словенима. Словенски представници пружају снажан отпор овом покушају разривања, а међу њима једну од водећих улога има српски представник проф. др Бошко Сувајџић, али и белоруски представник академик Александар Лукашанец и словеначки представник проф. др Младен Ухлик.
Последњи Међународни конгрес слависта који није одржан услед почетка светског рата био је планиран у Београду 1939. године. Данашњи сукоб многи описују као светски рат. Мислите ли да тренутне околности могу довести до тога да предстојећи конгрес не буде одржан?
За Савез славистичких друштава Србије и са српски национални комитет организација Конгреса у Београду 2018. године представљала је и одавање дуга Александру Белићу, који је то покушао 1939. године. Тадашњи југословенски слависти припремили су светски Конгрес, а затим га отказали када је почео Други светски рат.
Припрема нашег конгреса протекла је у осећању стрепње коју је изазивала помисао на 1939. годину. Већ 2018. године нејасно се осећало да долазе тешка времена. Вероватно се због тога ниједна словенска земља није пријавила за организацију следећег светског конгреса.
Чини се да један од разлога због којих се толико говори о реформама Међународног славистичког комитета управо покушај да се пажња чланова преусмери са организације Конгреса на реорганизацију славистичког покрета. Одлучно опирање Словена да им не-Словени реорганизују покрет буди наду да ће се и овај конгрес, упркос свему, ипак одржати и да ће на њему учествовати и источнословенски слависти. Важно је да тако буде. Свима нам је, више него икад, потребно да се окупимо и збијемо редове.
6. Какав је статус славистике у Србији данас? Пред каквим се изазовима налази славистика?
Као главни проблем савремене српске славистике видим неспремност србиста да себе виде као слависте, а то потиче из недовољно развијене свести о томе да живимо у словенској земљи и да су нам сви Словени браћа. Идентификујемо се као балканска, европска, па чак и подунавска земља, а премало радимо на томе да себе прихватамо као део велике словенске породице, највеће етнојезичке заједнице у Европи. Србисти се најчешће држе по страни у односу на остале слависте, не учествују на славистичким скуповима, не пореде резултате својих истраживања са достигнућима страних слависта, превише су изоловани. Савез славистичких друштава Србије, као своју мисију, види повезивање србистичких са осталим славистичким организацијама и институцијама.
