Веома гледана телевизијска серија Тихомира Станића "Нобеловац" покренула је многа интригантна питања из једног, по много чему, невероватног времена, бацајући (изнова) светло на улоге и судбине, такође невероватних, важних и особених актера у том времену.
Опет је, у том калеидоскопу, актуализовано питање зашто двојица неприкосновених личности у том (минулом) времену, Јосип Броз Тито (у политици) и Мирослав Крлежа (у књижевности и култури) нису добили Нобела. А и један и други били су озбиљни кандидати: Тито за оног норвешког (за мир), Крлежа за шведског (литература).
Први је у поход на Нобелову награду кренуо Крлежа. Његова кандидатура први пут се спомиње, заједно са Андрићем, 1958. године. У име Савеза књижевника Југославије, званичан предлог послао је, и потписао, секретар Савеза Александар Вучо. У хрватским медијима се, макар успут, спомене: кум Андрићев. По том предлогу, награду је требало да поделе један српски (Андрић се већ тако осећао и изјашњавао) и један хрватски писац.
Велико ривалство великих
У ривалству два велика писца, које су више други истицали него они сами, у том часу је, иначе, у вредновању и рангирању ко је већи од њих двојице, важила девиза "и – и – и", на чему је посебно (великодушно) инсистирао Андрић, а подразумевала је "једначину" и Андрић и Крлежа, уместо синтагме "или – или", која је захтевала изричито опредељење: за Андрића или за Крлежу.
Ту дилему је убрзо разрешио Комитет (жири) Нобелове награде у Стокхолму. Док су у првој процени Андрић и Крлежа били изједначени, на следећим "деоницама" Андрић је стицао предност.
У првом "читању" нису ушли у ужи избор. Упућени су, међутим, на "вештачење": експертиза је приметила да су "ова два млада писца постигла успехе достојне поштовања". И констатовала "да ће у наредним годинама свој снажним, маштовитим талентима добијати на значају", те их стога "треба нарочито запамтити".
Те, 1958. године, Нобелову награду добио је (политика увек дода по мало "соли") совјетски (руски) писац Борис Пастернак за (чувени) роман "Доктор Живаго".
Следеће године и Андрић и Крлежа су се нашли у ужем (али доста широком: 83 кандидата) избору. Уз Андрића је, међутим ишла важна опаска: реч је о кандидату "који ће га убудуће чинити једним од најизгледнијих аспираната за награду".
Године 1960. важио је већ за једног од фаворита. Томе је, несумњиво, допринела следећа чињеница: удовица чувеног Ингмара Бергмана, Гун Бергман, превела је те године на шведски језик роман "На Дрини ћуприја".
Следеће године су му се отворила краљевска шведска врата: Југославија је добила првог, и досад јединог, Нобеловца за литературу…
Куцање на норвешка врата
Јосип Броз Тито куцао је на она норвешка врата. Рачунао је, и рачунало се, да ће овенчан Нобеловом наградом за мир ући на велика (краљевска) врата историје.
Не без разлога: легендарни ратник, стваралац друге Југославије, лидер (планетарно широког и бројног) Покрета несврстаних, државник чије мишљење и савете су тражили и на Истоку и на Западу. Међу њима и лидери великих сила, Сједињених Америчких Држава (од Кенедија до Картера и Никсона) и Совјетског Савеза (од Хрушчова до Брежњева).
За разлику од Андрића и Крлеже, у "пројекат Тито" укључио се, и ангажовао, комплетан (и моћан) државни апарат. Требало је мобилисати личности из света политике и културе од (посебног) имена и формата.
Рачунало се, на пример, на Вилија Бранта, Улофа Палмеа, Индиру Ганди, етиопског суверена (цара) Хаила Селасија, (тадашњег) генералног секретара Уједињених нација У Танта, председника Светског јеврејског конгреса Наима Голдмана.
Пристанак да подрже Титову кандидатуру дала су најзвучнија филмска имена тога времена (њихов ауторитет би му гарантовао Оскара, не аутоматски и Нобела) Чаплин, Форд, Буњуел, Бергман, Куросава.
Формална кандидатура ишла је преко власти у Луксембургу. У земљи се о томе бринуо посебан штаб, на челу са (босанским политичарем) Ратом Дугоњићем, потпредседником Председништва СФРЈ.
Према писању Ранка Ђукића, новинара "Политике" (једно време савезног посланика) у књизи "Топли зец у Ослу", текст образложења писао је истакнути спољнополитички новинар "Политике" (и уредник НИН-а) Ђорђе Раденковић. У коначној верзији су, међутим, остале изјаве најпознатијих светских лидера с пламтећим похвалама Титу.
Све је, иначе, рађено у потпуној тајности, како би се избегла (јавна) бламажа неприкосновеног лидера у случају неуспеха велике операције.
Узроци фијаска
Није, међутим, ни у земљи све ишло лако, а камоли изван земље. Две велике конфесије, Српска православна црква и Католичка црква, одбиле су да подрже кандидатуру доживотног председника и – атеисте. А у иностранству се ангажовала, да по сваку цену спречи Титову кандидатуру, емиграција. Посебно снажно српска и хрватска у Сједињеним Америчким Државама.
Чинило се, упркос свему, да је Тито 1973. био заиста веома близу "крунисању". Његови "опасни" конкуренти били су Американац Хенри Кисинџер и Вијетнамац Ле Док То.
Приликом изјашњавања у Комитету настала је пат позиција: два према два. Очекивало се да ће председница Комитета за доделу награде Осе Лионес "пресудити" (идеолошки) у Титову корист: потицала је из Радничке партије Норвешке.
Очекивања се нису обистинила. Њен глас је превагнуо: 16. октобра 1973. у Ослу је обнародовано да су Награду за мир добиле личности које су окончале Вијетнамски рат...
Касније се спекулисало да је глас председнице Комитета представљао "освету" Титу што се у сукобу Арапа и Израела ставио безрезервно на арапску страну: председница је била јеврејска снаха...
У трагању за узроцима Титовог фијаска у Ослу лицитирало се, иначе, с више разлога и мотива. У грех му је уписивано прогањање групе професора Филозофског факултета. Он сам је, међутим, знатно касније, на једном састанку војног и државног врха у Карађорђеву објаснио како и зашто је дошло до фијаска: "Нисам добио награду због Голог отока иако ме је више од стотину светских државника подржало."
Испричао је том приликом да је норвешки краљ од њега тражио да се извини онима који су слати на острво.
Одбио је. "Ибеовцима не желим да се извињавам. Нобелову награду нисам добио и никог нисам кривио за такву одлуку. Сам сам себи пресудио..."