Суочена с дубоком економском кризом (друга година заредом без привредног раста), Немачка се суочава (и) са политичком драмом.
Коначно гашење "семафора", владајуће коалиције до среде увече (6. новембар) изазвало је политички потрес у овој земљи који је бацио у засенак чак и тако планетарно важну вест: спектакуларни повратак Доналда Трампа у Белу кућу.
Земља се затресла у Берлину. "Семафор" је (већ) историја, неславна историја, констатовао је најутицајнији немачки политички дневник "Франкфуртер алгемајне цајтунг". Уз суморну опаску: Немачка иде у сусрет још тежим временима…
Добра вест
Други, такође утицајни дневник, минхенски "Зидојче цајтунг", види у гашењу "семафора" добру вест за Немачку: ова влада би била погубна за Републику да је потрајала још годину дана.
То мисли и коментатор недељника "Шпигл". Дилетантска представа (владајуће коалиције) завршила се фарсом. И једно је сигурно: за овом неуротичном дружином нико неће пустити сузу…
Политички потрес се, међутим, није десио изненада, без најаве: "семафор" је дуго "трептао" пре него што се коначно угасио. Влада "неспојивих" коалиционара "умирала је на рате".
Упркос свему томе, Немачка се наједном нашла у ситуацији неуобичајеној за њену парламентарну историју: у овој земљи су превремени, ванредни избори заиста изнимно ретки.
Овај аутор се присећа да се земља (тада је била у питању Западна Немачка) нашла у сличној ситуацији у време владавине (такође социјалдемократског) канцелара Хелмута Шмита: социјалдемократском канцелару су, сасвим неочекивано, окренули леђа његови коалициони партнери, либерали Ханса Дитриха Геншера.
Учинили су то пучистички: њихов човек, моћни министар привреде гроф Ото Ламбсдорф поднео је канцелару "реформски папир" који су социјалдемократе промптно одбиле као неприхватљив ултиматум.
Уследило је гласање о (не) поверењу влади у Бундестагу. Лидер опозиције, конзервативац Хелмут Кол обезбедио је, дакако уз помоћ пучиста (читава операција је тајно унапред припремана и припремљена) парламентарну већину и – постао нови канцелар. Његовом пораженом имењаку, Шмиту, није остало ништа друго него да му честита и препусти канцеларски трон.
Да ли је и сада иза сцене припремана, и припремљена слична ситуација? О томе ће се нешто поузданије знати тек кад ово данас постане јуче.
У данима који су претходили "судбоносној среди" (6. новембар), када је несложна дружина требало коначно да пресече неизвесност, да настави у "дављеничком загрљају" (све три странке су дуго и панично бежале од превремених, за све три губитничких избора) у медијима и политичким круговима се спекулисало да над канцеларом Шолцом лебди "дух" (одавно почившег) грофа Ламбсдорфа. У новом "издању".
И заиста, неке аналогије постоје. Лидер либерала и министар финансија Кристијан Линднер је и овога пута срочио "реформски документ" који су његови партнери, социјалдемократе и зелени такође "прочитали" као политички експлозив за разбијање коалиције.
Неодлучни канцелар је радикалним потезом – отпуштањем министра финансија - покушао да поврати контролу над ситуацијом која му је одавно измакла. Оптужио је Линднера да је страначке интересе ставио изнад државних. И да је изгубио његово поверење.
Политички трилер
Политички трилер је потом кренуо својом динамиком. Канцелар је ургентно затражио од шефа државе (такође социјалдемократе) Франка Валтера Штајнмајера да званично (како налаже Устав) уручи министру "отпусницу". Штајнмајер је то, такође промптно, учинио.
Сви министри из редова либерала, осим једног (који је остао лојалан канцелару) солидарисали су се са својим шефом Линднером.
Мањинска влада социјалдемократа и зелених нема више већину у парламенту. Канцелару не остаје ништа друго него да се суочи са изгласавањем (не)поверења у Бундестагу.
Шолц је саопштио да ће то учинити 15. јануара, како би отворио пут за организовање превремених избора крајем марта. Редовни су, иначе, требало да се одрже 28. марта 2025. године.
Нестрпљиви и амбициозни лидер опозиције, председник Хришћанско демократске уније (ЦДУ) Фридрих Мерц не би, међутим, да чека. Тврди да земља суочена са кризама, економском и политичком, у овако драматичним међународним околностима не би смела ни часа да остане без стабилне власти. Захтева да се о поверењу влади гласа одмах, а да се избори распишу (већ) за јануар следеће године.
У журби Фридриха Мерца крије се могућа замка коју би Шолц по сваку цену да избегне: и он би, на истој седници Бундестага, ако обезбеди парламентарну већину, могао попут великог страначког претходника Кола, да се, и пре избора, домогне најважнијег политичког положаја у земљи.
Немачки медији су последњих дана примећивали да Линднер све учесталије говори "Мерцовим гласом". Политичко "кокетирање" са најјачом странком у парламенту, Хришћанско демократском унијом (ЦДУ), увелико је почело.
Све говори да ће странка која је дала највећи број канцелара, почев од Конрада Аденаура до Ангеле Меркел, и која је, у укупном збиру, најдуже владала земљом, опет преузети кормило власти.
Питање је само са ким. Сама не може рачунати на апсолутну већину. Никад јој то, уосталом, ни у прошлости није успевало. Као ни њеним (досад) главним ривалима, некад такође моћној Социјалдемократској партији (СПД).
Покушај да се то, након минулих парламентарних избора, учини са "јамајка коалицијом", сачињеном од странака чије политичке боје одговарају застави Јамајке – демохришћани (црно), еколози (зелено) и либерали (жуто) – на самом старту је пропао. И овог пута због – својеглавих либерала.
У лицитирању с разлозима који су довели до коначног краха "семафора", ствар се најпре враћа на почетак. Изнова се констатује да је то била заиста коалиција "неспојивих": три странке посве различитих програмских опредељења и идеологија.
Шолцов покушај да реши "квадратуру круга" лансирањем пароле да "супротности могу да се привлаче" завршио се тоталним фијаском. Изостало је поверење с којим се рачунало у "коалицији равноправних". А рат у Украјини "торпедовао" је коалиционе споразуме и пројекте с којима је рачунао свако од коалиционара.
Крах немачке формуле просперитета
Драматично је уздрмана "архитектура" немачког економског успеха и просперитета која се сводила на једноставну формулу: моћна аутомобилска, прерађивачка и хемијска индустрија, сигурни и јефтини руски енергенти и велико кинеско тржиште.
Праизвор свих проблема са којима се сада суочава Немачка, у економском и политичком смислу, изнуђени (готово самоубилачки), по очигледном диктату Вашингтона, раскид са Русијом и руским енергентима.
Немачка више није личила на себе. Најјача привреда Старог континента изгубила је свој снажни замах и конкурентност. Уследила су политичка варничења и радикализација политичке сцене, са слабљењем политичког центра и јачањем политичких полова, на десници и на левици.
Да ли је малерозни Олаф Шолц могао да избегне вашингтонску ултимативност?
Хелмут Кол је одбијао да саучествује у проблематичним америчким походима (заливски ратови) "чек дипломатијом": надокнађивао је (издашно) Вашингтону ратне трошкове.
Колов наследник Герхард Шредер се "дрзнуо" да одбије позив Џорџа Буша Млађег да се сврста под његов ратни барјак у нападу на Ирак. Имао је у томе јаке "ослонце": створена је (први пут) антиратна коалиција коју су чинили руски председник Владимир Путин, његов француски колега Жак Ширак и немачки канцелар.
Шредер, међутим, није имао снаге да се одупре америчком притиску и Билу Клинтону 1999. године: учешћем у НАТО агресији против Савезне Републике Југославије (заправо против Србије) увео је земљу први пут после Другог светског рата и трећи пут у једном веку.
Олаф Шолц није био државник таквог формата да се одупре притиску (пре)моћне Америке. Неће, ипак, бити у ситуацији да Немачку уведе у (поновни) рат с Русијом, иако је већ дубоко загазио у украјинску ратну лаву: његови дани на канцеларском трону су (већ) одбројани…