Немачкo-косовска трка с временом

Варничи поново политички између Берлина и Београда. После извесног затишја, још једна у (великом) низу "црних тачака" и мучних епизода у традиционално деликатним српско – немачким односима.

У тим односима бивало је и има доста "сунчаних" међупростора. У литератури, од давних, готово легендарних времена (Деветнаести век) и заиста легендарних личности (Вук, Гете, Браћа Грим, Ранке) до данас. У економији посебно.

Немачка јесте наш најважнији и највећи трговински партнер. Највећи инвеститор. Највећи донатор. У овој земљи прибежиште је нашло (важно "везивно ткиво") више стотина хиљада наших људи (одавно то нису само гастарбајтери), доприносећи сопственом, али и њеном, благостању и просперитету.

Један велики (дуготрајан и чини се неорочен) парадокс кад је у питању Немачка: пријатељ (за добра, бесконфликтна времена), сјајан (економски) партнер (кад за то постоји јак интерес) и опасан (зао) непријатељ (у најгора доба).

Овај текст је подстакнут конкретним, скорашњим поводом: неуобичајено оштрим, фронталним и жучним реаговањем немачке политичке елите (министарка спољних послова, амбасадори у Београду и Приштини, посланици Бундестага) на званично (учинила је то Влада Србије) лансирање у јавну орбиту (и овде предуго заборављаног) за нас круцијалног документа – Резолуције 1244 Савета безбедности – с идејом (и формалним захтевом), о слању једног броја (до хиљаду) српских војника и полицајаца у српску јужну покрајину.

Незавршена косовска прича

Увек спреман за одбрану заједничког чеда западних земаља и незавршене косовске приче, званични Берлин је и овога пута предводнички (иако прилично усамљен) реаговао наглашено нервозно и заглушујуће бучно, пресецајући по кратком поступку: српски захтев је "недопустив и апсурдан".

За нас као Немачку, био је категоричан амбасадор ове земље у Приштини, Роде, као и за све оне земље, додао је, које су признале "Косово", потпуно је незамисливо да се "у независној земљи (мисли на `Косово`) уради нешто (мисли на слање српског контигента) што се противи жељама независне земље".

Звучи, на први поглед, нормално то што каже немачки дипломата: ништа, заиста, не би требало, и не би се смело, радити у "независној земљи" што је супротно њеним жељама и интересима. Али, само на први поглед: његова земља је, иако не сама, учинила управо у косовском случају, оно што је у потпуној супротности са жељама и интересима "независне земље" Србије.

Иако је реско реаговање из Берлина стигло с "погрешне адресе" (формално и суштински нико их није позвао да то ураде), учињено је тоном овлашћених тумача резолуције. Немачки арогантно, надмено и агресивно. Уследио је, такође промптно, и такође жучан, одговор српских званичника: размењене су речи тешког калибра.

Аутор ових редака је склон традиционалном поимању политике, уверен да државници морају да реагују смирено, хладне главе, и у најтежим ситуацијама, без прејаких и запаљивих речи. Али, у исто време, морали би, кад год је то потребно, да одлучно и енергично, бране интересе сопствене земље и њено достојанство.

Зато су, уосталом, добили изричит налог оних који су их бирали.

Диктат традиције

Симптоматично, не и неочекивано, немачки медији су у интерпретацији најновијег варничења између Београда и Берлина хитро (и смишљено) помешали узроке и последице: оптужили су Србију за "опасно подизање температуре“ . Превиђајући притом да се и у дечјим чаркама баратало, и барата се и даље, с бизарном чињеницом: ко је и зашто почео.

Једно је, међутим, сигурно: Немачка наставља и на косовском примеру да демонстрира оно што је, с непрекинутом традицијом чинила, практично, у свим кризним и преломним ситуацијама: делује, и деловаће, супротно интересима Србије и на њену штету.

Као што је то, усосталом, чинила, такође доследно, у односу на (велику) Југославију.

У томе је Немачка, заиста, јединствен случај: три пута је у једном (минулом) веку ратова против Југославије и Србије: у Првом светском рату (од 1914 – 1918), у Другом светском рату (1941 – 1945) и НАТО агресији 1999. Тада је предњачила у антисрпској (готово хистеричној и расистичкој) кампањи.

Треба се само сетити шта су тих дана све изговорили њени званичници. Посебно шеф дипломатије Јошка Фишер и министар одбране Руолф Шарпинг. И шта су све писали, "штампајући бомбе", немачки медији.

Ту тек почиње, и дуго се још не завршава, листа оних "црних тачака" у српско - немачким односима.

Власти у Бону (тада престоница Западне Немачке) су, примењујући фамозну Халштајнову доктрину (идеја Валтера Халштајна, државног секретара у Аденауеровом министарству спољних послова), промптно казнили Југославију (и само њу): прекинули су дипломатске односе (1957) три дана после саопштења да су Тито и пољски шеф државе Владислав Гомулка потврдили "постојање две немачке државе". Дипломатски односи с Београдом успостављени су тек 1968. године.

Фатална немачка карта

Осветнички и кажњенички Немачка је доследно наступала и током грађанских ратова у бившој Југославији: увек против Србије и Срба. Прва јака (и фатална) карта коју је тек уједињена Немачка, с нараслом снагом и амбицијама, бацила на европски сто, била је увод у југословенску драму и трагедију. Канцелар Хелмут Кол и његов шеф дипломатије Ханс Дитрих Геншер  ултимативно су саопштили лидерима европске фамилији да ће једнострано, признати сецесију Словеније и Хрватске и тиме започети разбијање Југославије.

Са истом енергијом и одлучношћу кренули су у здружени подухват разбијања Србије, у случају њене јужне покрајине Косова и Метохије. И настављају, чини се одлучније и енергичније од саучесника у овом подухвату: безрезервно и безусловно подржавају све, најчешће веома провокативне, иницијативе Приштине, које, често, носе немачки печат и имају немачки (идејни) рукопис.

И најновије, изричите и крајње радикалне захтеве Берлина упућене Београду, треба посматрати (и тумачити) у том контексту и оквиру: Немци бију грозничаву трку с временом у корист свог косовског чеда.

И кад су у питању амбиције Приштине да, кад већ не може да уђе на велика врата Уједињених нација, ускочи на препад у било коју међународну организацију и институцију. Од Савета Европе, до Европске уније и НАТО.

Предухитрити Шпанце

И та врата се, међутим, упркос правничким жонглерајима који су на сцени, тешко отварају: пет чланица Европске уније не признају тзв. Косово као државу, као ни четири чланице западне војне алијансе.

Немачка је исфорсирала и бучно поздравила такозвану апликацију Приштине за чланство у Европској унији. Грозничаво се сада упиње да се та пријава макар стави званично на дневни ред, кад већ то нису стигли да учине Чеси, или нису, у цајтноту, хтели (требало је упутити захтев Европској комисији да почне с прављењем "експертизе“) чији мандат председавајућег истиче концем ове године, да се то учини за време шведског председавања, у првој половини следеће године.

Ако се то не постигне, враг би могао да однесе шалу: после Швеђана стижу Шпанци који за то неће да чују. Бар за сада. Осим, можда, ако се у првим месецима наредне године Београд не присили – а надајмо се неће! - да потпише тај фамозни, свеобухватни и обавезујући споразум с Приштином.

Због тога се све учесталије и лицитира с пролећним роковима. И све уочљивије расте нервоза у Берлину…